|
|
|
VLADA MOŽE DA NAS OTPUSTI SVAKOG ČASA 4. Oktobar 2015. godine
PolitikaINTERVJU: PETER KAMARAŠ, prvi čovek HPK tima u „Železari Smederevo”
– „Železara” je gubila 12 miliona dolara mesečno, a cene čelika bile su oko 60 dolara više nego sada. Iz toga se vidi da bi danas „Železara” gubila oko 90 miliona dolara mesečno. To sada nije slučaj. Imamo znatno manje gubitke, uštedeli smo državi desetine miliona dolara u poslednja četiri meseca, rekao je u intervjuu za naš list prvi čovek HPK tima u „Železari Smederevo” Peter Kamaraš odgovarajući na pitanje – šta je zatekao pre šest meseci, a kakvu sada situaciju ima u čeličani?
INTERVJU: PETER KAMARAŠ, prvi čovek HPK tima u „Železari Smederevo”
Vlada može da nas otpusti svakog časa
Sa prve strane
Kako je to pošlo za rukom HPK, a to nije uspeo „Ju-Es stilu”, a ni državnim menadžerima potom?
„Ju-Es stil” je uspeo. Pitanje za njih je zašto su otišli. Mislim da je to velika greška i šteta. Oni su ostvarivali profit ovde. Odradili su odličan posao u obučavanju ljudi i popravci postrojenja. Znam da su DŽon Gudiš i Tomas Keli bili protiv te odluke, a da li su dobro postupili pokazaće vreme. U njihovo vreme svi ljudi iz prodaje, finansija, nabavke bili su Slovaci iz Košica i kada je „Ju-Es stil” otišao, poveo je i njih. Postoji jedan opis koji mi se mnogo dopada: „Ostavili su boksera bez obe ruke i jedne noge”. Kada je „Železara” vraćena državi, došao sam ovde prvi put 2012. Menadžer za nabavku sirovina me je odveo do mape i pitao me da li mogu da mu pronađem odakle dolazi ugalj i ruda gvožđa. Toliko je loše bilo. HPK je, nadam se, doneo te dve ruke i jednu nogu. Od 5.500 ljudi u „Železari” ima sedam metalurških inženjera. Mi smo doveli 15 i dva ili tri doktora metalurgije. Potcenio sam koliko je ovde loša situacija. Uprkos tome „Železara” opstaje i to pokazuje koliko su ovde kvalitetni radnici. To je ujedno i odgovor na vaše pitanje – zašto državni menadžeri nisu uspeli. Moj cilj je da ovde dovedem mlade i obrazovane Srbe, a ne Slovake.
Najavljeno je prilikom potpisivanja ugovora da će čeličana za šest meseci pozitivno poslovati. Da li je to dostignuto? One uštede o kojima sam govorio, to je već pozitivan broj. Još nemam brojke za septembar. Imali smo biznis plan, počeli smo da povećavamo cene, a onda su u SAD počeli taj antidamping proces protiv Kine, Rusije i Brazila i cene su počele da padaju. Korigovali smo u junu biznis plan i u julu smo se uklopili dobro. Očekujemo da cene više ne padaju. Uprkos ovoj razlici od oko 60 dolara, ne povećavamo gubitak, već ga uporno smanjujemo. Velika bi greška bila da se „Železara” ugasi, jer je od izuzetnog značaja za državu, i jako je važno da to „Politika” objavi.
Hoćete da kažete da Srbija sada profitira od „Železare”?
Voleo bih da neko izračuna koliko se tog novca vraća državi. Dokle god prodajemo iznad varijabilnog troška, država će profitirati. To je ogroman uticaj na srpsku ekonomiju. Nije to samo vezano za plate oko 5.500 radnika, što je oko tri do četiri miliona dolara mesečno. Uticaj je mnogo veći – restorani, prodavnice, bioskopi, prevoz... to je ekonomski cunami. Pored toga čelik bi za potrebe države morao da se nabavlja sa strane, a konkurencija bi povećala cene.
Vi ste menadžer i ovde ste, pre svega, zbog profita. Kada ga očekujete?
Ne znamo koje će cene čelika biti sledećeg meseca. Naša očekivanja i kretanje tržišta nisu se poklapali. U ovom trenutku pripremamo se za najgore, a nadamo se najboljem. Trudimo se da još više smanjimo troškove, da može biti dobro čak i ako cene i dalje padaju. Konkretan odgovor na vaše pitanje je do kraja godine, čak i sa padom cene. Osim ako ne bude potpuna katastrofa, da cene recimo padnu do 30 evra po toni u jednom mesecu. Preživećemo, ali će se profit onda dovesti u pitanje.
Da li to dovodi u pitanje i ostanak HPK u „železari”? Mi ne znamo šta piše u ugovoru...
Mislite da pobegnem? Samo vlada može da prekine naše angažovanje ovde bez ikakvog razloga.
Mislila sam s razlogom, ako nema profita.
Ako može bez razloga, može i s razlogom da nas otpusti. Oni posmatraju svaki broj, transfer novca, svaku nabavku...
Da li HPK može da ode ako niste zadovoljni?
Ne znam. Moram da pročitam ugovor (smeh). Nisam planirao da bežim. Vlada je insistirala na tome da ima to pravo. Da može kad god hoće da raskine sa nama, ali ja ne želim da odem čim se pojavi problem. Veoma je važno da se zna da je naš učinak odličan, njime smo zadovoljni, ali tržištem nismo, a ne možemo da ga kontrolišemo. Zadovoljan sam kako su se ljudi u fabrici ponašali u vezi sa smanjenjem troškova koji su u skladu sa našim biznis planom. Da li će paljenje druge peći ići u prilog Vašim ciljevima ili će možda biti neka vrsta balasta?
Trošak proizvodnje tečnog gvožđa na Visokoj peći 1 je oko 15 dolara po toni. Potrebno mi je tih 15 dolara. Treba mi svaki dolar. Ona nam je potrebna i krećemo sledeće nedelje.
Da li je sprema da odgovori projektovanim količinama i koje vreme je potrebno za to?
Dve nedelje od početka rada. Peć nije auto. Deset dana do dve nedelje je vreme uhodavanja do maksimalnog kapaciteta od 75.000 tona.
U „Železaru” ste uneli dvadeset miliona dolara u sirovinama. Nikome nije bilo jasno, pa ni samom premijeru Vučiću, šta je bio Vaš motiv s obzirom na to da ne kupujete „Železaru”. Kako se tretira taj ulog – kao kreditiranje, poklon ili nešto treće? To je neka vrsta odloženog plaćanja sirovina. U vreme potpisivanja ugovora „Železara” je celu isporuku koksa morala da plati unapred. Tri meseca se čekalo za isporuku od trenutka plaćanja. Sada se plaća 60 dana nakon što je koks stigao u „železaru”, odnosno, pet meseci kasnije. Ranije, u nekim rudnicima u Rusiji i Ukrajini, nisu se čak ni vozovi naručivali pre nego što železara plati. Potom, šest nedelja prođe od uplate do prve isporuke, a poslednja bude i za deset nedelja. Sada, u zavisnosti od dobavljača, neki dopremaju za ceo mesec u luku. Taj način finansiranja je produžen, a toga nije bilo ranije. To je taj naš novac.
U junu je vlada formirala radnu grupu za privatizaciju u kojoj ste i Vi. Koliko je čeličana danas bliža prodaji nego što je to bilo pre pola godine? Neću vam odgovoriti na ovo pitanje. „Železara” je konstantno u procesu privatizacije. Postoje zainteresovani investitori. Bilo bi neodgovorno razgovarati o tome sada, naročito zato što je Srbija vlasnik. Ona i prodaje fabriku. Ja sam samo zaposlen ovde. Tako da ne mogu da komentarišem ono o čemu moj poslodavac vodi pregovore.
Jeste li razmišljali da kupite „Železaru”?
Verujem u „Železaru”. Znači da sam razmišljao. Kretanje na tržištu i pad cena menja situaciju. To je nešto što niko nije očekivao. Očekivali smo da to traje do leta, a ne i da se nastavi. Mislili smo da će cene skočiti. Sve železare u regionu menjaju svoje biznis planove. Takođe i u Americi. Mnogi su u tehničkom bankrotstvu. Akcije padaju i vrednost na tržištu.
Da li policijske istrage šalju negativnu poruku da se ovde nešto „mulja”?
To je veoma pozitivna poruka da ako postoji nešto nelegalno, policija će delovati.
Priča se da odnosi sa američkim partnerima nisu baš idealni. Kakav je sada Vaš odnos sa Gudišem? Bez njega ne bih mogao da uradim sve ovo. On ima 40 godina iskustva u upravljanju železarama. On je ovde i vikendima. Ide kroz fabriku ako treba na kolenima. Doveo je sve ljude koje je predložio, kao što su Tom Keli, Ves Majer. Oni su veoma značajni za „železaru” i njih ne možete naći osim ako niste DŽon Gudiš. Oni su zbog njega u Americi napustili svoje poslove i došli ovde. Naš odnos je veoma dobar. Doduše, često vičemo jedni na druge, tačnije, DŽon viče na nas, ali to je sve zbog napretka fabrike. Godinama se svi međusobno poznajemo. Čak i porodice imaju dobre odnose.
Kako se slažete sa „železarinim” sindikatima?
Meni je važan trošak proizvodnje, odnos sa radnicima. Predsednici sindikata su na neki način i političari. Potrebna im je publika.
Antrfile:
Pitanje za vladu
Zašto se krije ugovor o upravljanju „železarom”? Šta je to u njemu što država prikriva od javnosti i da li je HPK uslovio tajnost ugovora?
To je pitanje za vladu. Srpski narod ima pravo da zna sve što je vezano za njegovu zemlju, ne samo ovaj ugovor. Ali, ako ljudima kažete neku poslovnu tajnu, to će znati i konkurencija.
Dobra fabrika
„Železara” je za novinare odavno neka vrsta „zabranjenog grada”. Teško se dolazi do informacija. Zašto od Vašeg dolaska to nije promenjeno?
LJudi ne shvataju značaj fabrike. Gledaju samo u dimnjake i uhvatiće se za bilo koju informaciju. Moja misija je suprotna. Ima dosta ljudi koji misle da je ovo stara fabrika koja ima proizvode lošeg kvaliteta. Ovo je, zapravo, veoma dobra fabrika, sa dobrom radnom snagom i proizvodima koji imaju tržište. Nije uopšte problem prodati. To je prvo pogrešno shvaćeno. Drugo pogrešno shvatanje je da država upumpava novac u „Železaru” i da tako gubi novac. LJudi ne shvataju da ova fabrika više donosi državi nego što ona ulaže u nju, a trenutno ne daje ništa. Plate i doprinosi, carinski troškovi, to sve se vraća državi. Mi smo jedan od najvećih klijenata „Srbijagasa”, „Železnica Srbije”, EPS-a, većina barži JRB su za nas. Poslujemo sa lokalnim kompanijama za prevoz, ishranu i druge usluge. Oni plaćaju svoje radnike, a ujedno i državi dažbine. Sav novac se troši u Srbiji, plaća se PDV.
Autor: OLIVERA MILOŠEVIĆ
|
|
Arhiva vesti
|
