|
|
|
STALNO ČEKAMO DA POČNEMO DA ŽIVIMO 6. Oktobar 2017. godine
Večernje novostiNOVO ostvarenje reditelja i scenariste Predraga Velinovića, melodrama “Nigde”, doživela je svetsku premijeru u septembru, na festivalu u Montrealu, u prestižnom programu “Fokus na najbolje svetske filmove”.
Nedavno, prikazana je i na Leskovačkom internacionalnom festivalu filmske režije, što je bila njena druga projekcija u Srbiji, gde je ispraćena ovacijama i bila jedan od glavnih favorita za nagradu.
Na ovu snažnu i oporu priču o ljudskim sudbinama iz koje se ne nazire hepiend, Velinović je, kako kaže u razgovoru za “Novosti”, “potrošio” deceniju.
Više od deset godina naporno smo radili da snimimo film “Nigde”, koji se bavi egzistencijalnom temom ljudi sa ovog našeg prostora. Ona, naravno, ima univerzalnu dimenziju, pogotovu danas, kada emigranti iz svih delova sveta, pogotovu onih ratnih, masovno beže iz svojih zemalja u potrazi za sigurnijim životom - ističe Velinović, reditelj koga naša publika pamti po filmovima “Senke uspomena”, “Volim te najviše na svetu”, “Motel Nana”, za koje je dobio brojna priznanja.
zz o Film “Nigde” ima podnaslov “Život koji nisam živeo”. Da li time sugerišete da je to i vaša lična priča? - Ovo jeste lična priča o mojoj generaciji, koja je devedesetih napunila dvadeset i neku godinu, i tada smo mi odlazili iz zemlje da pokušamo da bolju budućnost pronađemo negde drugde. Ta misao da bi neki bolji život brže i lakše mogao da se ostvari u nekoj drugoj zemlji, nažalost, još traje, jer i današnje mlade generacije i dalje odlaze na neka druga mesta, verujući da će tamo moći da ostvare svoje snove. Ali čovek ne odlučuje samostalno o tome, širina i dužina na rođen u velikoj meri njegov životni put.
zz o Svi vaši filmovi prepoznatljivi su emotivni, pa su i junaci drame troje bliskih prijatelja, kroz čije prepliću rat, odlazak Švedsku, novi početak, nepripadanja u zemlji njihova. Da li su oni “nigde - negde”? - Upravo zbog toga što priča moje generacije, ima i veće količine u mojim prethodnim Mnogo toga se zasniva iskustvu koje sam prijatelja. Junaci ovog ljudi koji su otišli odavde, nisu ni tamo ni ovde, znaju da li žele da ostanu da se vrate, i koji nigde. Osim što ne znaju oni više ne znaju ni život - onaj koji žive, žele da žive. To su ljudi imaju dva života, onaj koji sanjaju, i onaj koji je njihova realnost.
zz o Koliko su i ljudi koji su ostali ovde danas “nigde”? - Mislim da je to prilično očigledno u stvarnosti u kojoj živimo, kao i u nama samima, u okruženju, u društvu, i mi više ne znamo gde je ta naša životna sreća. Svi imamo neke prijatelje koji su otišli u inostranstvo, neki su ostvarili svoje životne snove, ali ni tamo nisu baš srećni, a mi odavde stalno mislimo da je njima tamo bolje nego nama. Nedavno su mi ovde bili neki prijatelji iz Kanade, tu je bio i jedan čovek iz Sarajeva, inače fakultetski obrazovani intelektualac, koji tamo radi kao taksista. Pred kraj druženja je rekao da bi se sutra vratio ovde, samo kad bi mogao da “izbriše” ovih dvadeset pet godina, i kad bi njegova deca htela ovde da nastave školovanje. Problem je što svi imamo tih dvadeset - dvadeset pet godina za koje ne znamo da li da ih “izbrišemo” ili šta sa njima da radimo. A opet, ni sa godinama koje su pred nama nismo sigurni, ni sa njima ne znamo šta ćemo da uradimo, jer nismo samo mi vlasnici naših života. Tu je uticaj raznih okolnosti, geopolitičkih, društveno-
političkih, i onda nam se u jednom trenutku sve to pobrka.
zz o Kako izgleda u stvarnosti kada se naši privatni životi “pobrkaju” sa okolnostima koje su izvan nas? - Izgleda tako kao da živimo živote koje nećemo, koje nismo želeli ni izabrali, a da živote koje hoćemo sanjamo kao da smo ih možda živeli. Zato često ne znamo koji život živimo, da li onaj koji nam se događa, ili onaj u našoj mašti. A u stvari, mi stalno čekamo da počnemo da živimo, naš bolji, sigurniji i srećniji život se stalno odgađa, i stalno zavisi od nekih velikih sila, političkih izbora, ovoga i onoga. Tako nam životi prolaze u čekanju života koji smo želeli.
Antrfile:
Dva poslednja velika filma
PREDAJETE režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
Zašto je danas toliko teško napraviti veliki film? - Najvažniji su filozofska misao i ideja koju reditelj ima, i dramaturgija.
Zato smatram da je Leskovački festival filmske režije veoma važan za nas, jer je jedini koji okuplja esnaf i reditelje iz regiona, i daje nam priliku da iz te zanatske vizure razgovaramo o filmu. Danas je vrlo teško napraviti značajan film u nekom evropskom ili svetskom kontekstu, bez novog koncepta, ma o kojoj temi govorili. Dva poslednja velika filma koja sam video govorila su o Holokaustu - “Raj” Andreja Končalovskog, nagrađen u Veneciji, i “Šaulov sin” Lasla Nemeša, koji je osvojio Oskar za najbolji strani film. Oba su imala potpuno nov filozofski pristup i ideju, inače još jedna priča o Holokaustu danas gotovo više nikoga ne bi zanimala.
Birokratizovani svet
FILM “Nigde”, s druge strane, govori i o birokratizovanoj Evropi danas. Mi se, sa našim mentalitetom, ni tu ne uklapamo? - To nije ista Evropa od pre nekoliko decenija, ona na koju smo se civilizacijski, kulturološki i istorijski oslanjali, danas je ona jedna promenjena, dosadna, birokratizovana i prilično cinična, pogotovu prema ljudima koji iz ekonomskih razloga dolaze iz raznih krajeva sveta. Današnja Evropa je dosadna i njihovim ljudima, na pragu smo birokratizacije čitavog sveta, i to je veliki problem koji nam svima kuca na vrata.
Autor: RADMILA RADOSAVLJEVIĆ
|
|
Arhiva vesti
|
