O namaUslugeProjekti
Rubrike
Kontakt

Press
TV
www
Pod lupom
Naš stav
Pitamo vas
Ebart Lab
Drugi o nama
Galerija
Čović: 39 miliona, a samo Vujoševiću 600.000 evra?
26. Oktobar 2017. godine
Predsednik Crvene zvezda Nebojša Čović rekao je da je finansijski izveštaj koji se pojavio na društvenim mrežama bajata vest ,koju su pustile – "naše komšije".
Senzacija na startu: Krunićeva izbacila sedmu na svetu!
29. Avgust 2017. godine
Srpska teniserka Aleksandra Krunić savladala je u prvom kolu US Opena Britanku Džoanu Kontu, sedmu igračicu sveta, rezultatom 4:6, 6:3, 6:4,
Sve što treba da znate o novoj Vladi
27. Jun 2017. godine
Beograd -- Nova Vlada imaće 18 ministarstava i tri ministra bez portfelja. Vulin i Đorđević zarotirali mesta. Nova lica: Goran Trivan i Nenad Popović.
Dočekana 21 delegacija, ko sve dolazi na inauguraciju?
23. Jun 2017. godine
Beograd -- Prijem povodom stupanja na dužnost predsednika Srbije Aleksandra Vučića biće održan od 18.00 u Palati "Srbija" na Novom Beogradu.
Stupa na snagu Zakon o sprečavanju nasilja u porodici
01. Jun 2017. godine
Na snagu stupa novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici koji treba da spreči nasilje u porodici pre nego što do njega dođe.
Najmlađi srpski roker: Heroji uvek idu napred
31. Maj 2017. godine
Najmlađi roker u regionu Nikola Džoni Ranković (13), koji je svojim talentom i ogromnom energijom osvojio publiku i zadobio poštovanje starijih kolega, uveliko se priprema za još jedan humanitarni koncert, piše pesme, planira veliki broj koncerata tokom leta, ali ne posustaje ni u pripremama za lond...
Avioni sleteli u BG, stigla deca "zarobljena" na Kipru
18. April 2017. godine
Oba aviona koja su otišla na Kipar po trinaestoro dece iz Srbije koja su od nedelje uveče bila zarobljena na aerodromu u Larnaki sletela su u Beograd.
Demonstranti se ogradili od političkih stranaka i dali rok
10. April 2017. godine
"Protest protiv diktature" saopštio je da je "protest nastao kao vid potrebe da se nezadovoljstvo građana čuje" i ogadio se od uticaja političkih stranaka.
BEOGRAD NIKAD NIJE IMAO CELOVIT URBANISTIČKI PLAN
18. Jun 2018. godine
Danas
RAZGOVOR: Francuska istoričarka Katrin Orel, jedan od autora eseja iz knjige „Gradovi Balkana, gradovi Evrope“ Beograd - Francuska istoričarka Katrin Orel iz Nacionalnog centra za naučna istraživanja Univerziteta Panteon - Sorbona u Parizu nedavno je bila gost Beograda. Povod je bio predstavljanje srpskog izdanja knjige „Gradovi Balkana, gradovi Evrope“ izdavačke kuće Clio na velikom okruglom stolu na istu temu u Konaku kneginje Ljubice. U razgovoru za Danas Katrin Orel govori o različitim modelima razvoja balkanskih gradova posle oslobađanja od turske vlasti, njihovim urbanističkim uzorima, današnjem stanju, posebno u Beogradu, koji se bori sa „kontinuitetom u neplaniranju“. l Knjiga nudi neobičnu definiciju Balkana - obuhvata Budimpeštu, tipičan srednjoevropski grad, ali zato u njoj nema Carigrada, koji je nekoliko vekova bio prestonica balkanskih država i „majka“ svih gradova u okviru nekadašnjeg Osmanskog carstva. - Ne znam zašto nema Carigrada, to je pitanje za priređivače, ali se svakako moramo odrediti šta je to Balkan. Ideja je bila da se ovom knjigom obuhvati i jug Istočne Evrope, kako bi utvrdili gde je kraj Istoka. Kada čitate razne vodiče, vidite da ljudi koji dolaze sa Istoka na Zapad smatraju da je Budimpešta prvi zapadni evropski grad, dok oni koji dolaze sa Zapada kažu da je Budimpešta poslednji grad pre Balkana, Istoka i Orijenta. Moja ideja bila je da je Budimpeštu trebalo na neki način uključiti u koncept ove knjige, jer je to metropola koja je referentna za ovaj region. To nije neophodno za Beč, mada je takođe interesantan. l Šta je specifično za gradove na Balkanu, jer je u njima uticaj osmanske kulture bio različit? - Sa izuzetkom Bukurešta, koji nije bio osmanski grad - u njemu je dominirala grčka fanariotska elita, svim tim gradovima zajedničko je iskustvo života u Otomanskom carstvu. Oni su imali osmansku urbanu strukturom koju su činile mahale u kojima su odvojeno živeli Turci, hrišćani, Jevreji... Kad se otomanska vlast povukla iz regiona, sa njim je otišlo i muslimansko stanovništvo ostavivši „praznu ploču“ - tabula razu za izgradnju novih evropskih gradova. Naravno, uvek tu postoje i lokalne specifičnosti, jer se sve urbano tkanje ne može izbrisati potezom jedne ruke. U nekim od ovih gradova izbrisani su pojedini delovi prošlosti, stvoreno je nešto novo, dok je Atina poseban slučaj zbog antičkog nasleđa. l Kako se Atina, koja je posle oslobađanja od Turaka bila varoš u podnožju Akropolja, nosila sa visokim kriterijuma antičkog nasleđa i konkurencijom Soluna kao drugog grada dva carstva - Vizantijskog i Osmanskog? - Veoma je interesantno porediti Atinu sa Solunom. Atina je zapravo kad se oslobodila od otomanskog prisustva 1830, bila a i sad je, ako se tako može reći, veoma homogen grčki grad, što nije bio slučaj sa Solunom. On je ostao pod otomanskom upravom i bio veoma orijentalan grad i u pogledu višenacionalnog sastava stanovništva. Drugačija struktura grada, kad je reč o stanovnicima, tražila je da se u razvoju tog grada vodi računa o jeziku, religiji njegovih stanovnika, ali i o promeni načina na koji su lokalne elite određivale modernizaciju, urbanizaciju i urbanističko planiranje gradova. Atina je u tom pogledu sličnija Bukureštu, koji je manje više u potpunosti bio rumunski grad. l Da li može da se govori o vezi urbanizma i religije, imajući u vidu da je stanovništvo Balkana pretežno pravoslavne vere? - To je važno pitanje zato što je u nekim gradovima bilo potrebno redefinisati nacionalno pitanje. Pravoslavci su gradili nove crkve, obnavljali ili rekonstruisali stare. Džamije koje su nekada bile crkve, ponovo su vraćane u prvobitnu namenu kao hrišćanske bogomolje. Imamo i primere novog pravoslavnog identiteta, kao što je to bio slučaj u Sarajevu. Iako srpski ideolozi tvrde da su Srbi u Sarajevu bili ugnjetavani i tokom austrougarske okupacije BiH 1878, oni su u tom periodu ipak bili sposobni da izgrade veliku novu katedralu, iako su već imali pravoslavnu crkvu za lokalnu srpsku zajednicu. Takvi primeri postoje i u drugim gradovima, gde se novi identitet ispoljava kroz pravoslavne crkve, koje se grade na važnim i vidnim mestima. l Da li se može govoriti o vizantijskom uticaju na balkanske gradove, bez obzira na dugu otomansku vladavinu? - I da i ne, zato što se u Otomanskom carstvu, za razliku od Zapadne Evrope, nije vodilo računa o očuvanju nasleđa. Turci nisu bili baš mnogo zainteresovani za zaštitu i čuvanje arhitektonskog i istorijskog nasleđa kao ljudi na Zapadu. l Šta je sa graditeljskim uticajem, Mimar Sinan se u svim svojim građevinama „borio“ sa Svetom Sofijom kao uzorom? - To je tačno. Interesantna činjenica je da su u Sofiji i Bukureštu posle povlačenja otomanske vlasti nove vođe pokušale da obnove prošlost, pozivajući se na vizantijsku kulturu koju su imali pre Turaka, tako da tamo imamo povratak na folklor - vreme kad su nekad bili veliki, zbog čega su pokušali ‘revizantinizaciji’, čemu je doprinela svakako i Pravoslavna crkva. U Atini takođe imamo povratak na prošlost, ali antičku. Atina je na Zapadu bila favorizovana zbog antičkih otkrića, tu je bio lord Bajron i sve ostalo. Zaboravilo se na Muslimane, na islamski svet, nije postojala ideja o dometima islamske kulture, za koju sad znamo da je izuzetno vredna. U to vreme Zapad je davao prednost antičkom nasleđu, a grčka elita je to prihvatila. l Gde je u svemu tome Beograd? - Ako se vratimo na početak 19. veka, kad je Srbija dobijala sve više autonomije, postojao je pokret koji je želeo da promeni izgled Beograda. Ali tu nije bilo moguće obrisati sve i početi iz početka. Postojeća urbana struktura bila je kakva je i sad, trebalo je zadržati tvrđavu i još neke strukture, organizovati grad manje više prema nekim šablonima. Gradska elita s jedne gledala je na Zapad i ono što se može naučiti od zapadnih uzora, ali s druge strane i šta se sačuvati od onog što postoji, jer ne može sve uništiti. Jednostavno ponekad sve to je pitanje novca i tehničkih mogućnosti. Zato imamo veoma dug proces promene urbanističke slike Beograda, u kome su ostali mali delovi grada iz 18. veka, sa prelaza iz 18. u 19. vek, tvrđava, ostaci urbanističkog tkiva oko današnjeg muzeja Vuka Karadžića, džamija... U delovima grada koji su kasnije urbanizovani, nije bilo prethodne gradnje i tu su podignuti Skupština i druge građevine... Taj prazan prostor osmislile su nove samostalne vlasti - ljudi su imali uopštene ideje o tome šta bi hteli da urade kad je reč o urbanom planiranju, koje je u Beogradu rađeno korak po korak. Zato urbane strukture u Beogradu više liče na pačvork, za razliku od, recimo, Budimpešte, gde je postojao veliki urbanistički plan koji je sproveden u celosti. Beograd nikad nije planiran u celosti, nego iz delova. l Koliko je na urbanističku sliku Beograda uticalo stvaranje Jugoslavije i činjenica da je postao prestonica zajedničke države Južnih Slovena? - To je ogroman faktor kad država kaže: „Ovo je naš glavni grad i mi moramo da ulažemo da prestonicu pretvorimo u prestonicu, zato što ona to nije“. Sofija je, recimo, bila selo. Tamo nije bilo ničeg. Ona je najbolji primer da možete napraviti sve što hoćete, jer nema ničeg. Ne baš nečeg, ali oni su odlučili da izbrišu sve što nije bugarsko, tako da su potpuno uništili otomansko nasleđe i kad su došli do „prazne ploče“ - tabula raze izgradili su grad koji je na opštem planu imao nameru da pokaže da je to nova bugarska država, nova nacionalna ideja i ideologija, koja se mora primeniti i u urbanističkoj strukturi. Manje više isti slučaj je i u Budimpešti i Bukureštu. U Srbiji put ka državnoj autonomiji išao je sporije, iako je počeo ranije - pre svih, a promena dinastija i druge ideje usporile su i transformaciju Beograda. U drugim državama oslobađanje je počelo kasnije, ali od jednog datuma, poput nove bugarske države Berlinskim kongresom 1878, kad su zaista odlučili da naprave sve novo, što nije bio slučaj sa Srbijom. l Da li Beograd nije mogao da razvije srpsku nacionalnu ideju, jer je ona posle Prvog svetskog rata zamenjena jugoslovenskom, a potom je došao i komunizam, što je iskustvo koje su imale i Sofija, Budimpešta i Bukurešt? - Vratimo se najpre u period posle Prvog svetskog rata. Vodeći faktor iza Jugoslavije bili su Beograd, Srbija i dinastija. Ostali gradovi koji su znali da neće biti prestonica, ali su se pretendovali da su lokalni centri - Zagreb, Ljubljana, Skoplje... imali su sopstvene planove. Njihova ideja bila je da su u poređenju sa Beogradom bili bolji, jer su se razvijali pod nemačkim i austrijskim urbanističkim uticajem. To je manje više tačno pogotovo što su Ljubljana i Zagreb u 19. veku imali zemljotrese koji su im, bez obzira na tragičnost, omogućili da rekonstruišu kompletan urbanistički plan, što nije bio slučaj sa Beogradom. Može se reći da je među njima bilo i neke vrste takmičenja. Više u Zagrebu i Ljubljani, ali to je bilo takmičenje u kome Beograd nije mogao zaista da jača svoju dominaciju širom jugoslovenskog prostora, jer su drugi gradovi, koji su pretendovali da budu metropole, imali svoje uzore i modele. Zagreb je bio glavni konkurent, uz poštovanje prema Skoplju, koje je imalo isti orijentalni uzor, ili Sofiji, koja se razvijala na potpuno drugačiji način. Posle Drugog svetskog rata dobra stvar u Jugoslaviji bila je to da gradovi, u poređenju sa Berlinom i Budimpeštom, nisu razrušeni. Sačuvana je urbanistička osnova, pitanje je bilo samo kako sprovesti komunističku ideologiju u gradu. Uzori su preuzeti iz Sovjetskog Saveza, a dva glavna interesa vlasti bila su rešavanje problema stanovanja radnika i ljudi koji dolaze iz unutrašnjosti, što je bilo veoma važno za razvoj grada - Novi Beograd, a drugi cilj bio je kako ideologiju učiniti vidnom u gradu. Rezultat je kompletno uništenje istorijskog nasleđa, kako bi građani shvatili da će umesto tog nasleđa socijalistička država izgraditi nova reprezentativna prestižna zdanja.

Antrfile:

Uzori modernosti

Katrin Orel čitaocima u Srbiji poznata je po knjizi „Srednja Evropa - Od ideje do istorije“, koju je Clio objavio 2012. u prevodu sa francuskog Marijane Nenadić. U zbirci eseja „Gradovi Balkana, gradovi Evrope“, koju su priredili Marko Dogo i Armando Pitaso, a na srpski jezik prevela je Alenka Zdešar Ćirilović, Katrin Orel piše o uvođenju zapadnih ideja u Budimpeštu na pragu 20. veka. „Koncept knjige osmislila su dvojica priređivača sa idejom da porede uzore modernizacije ili kako mi to zovemo ‘pozapadnjivanja’ balkanskih gradova, ali ne na tradicionalan način poredeći dva modela od kojih bi jedan mogao da bude progresivan i moderan u odnosu na prethodno stanje. Ideja je bila da se prati razvoj gradova pod uticajima uzora sa Zapada - Beča, Pariza, ali i njihov trud da se razvijaju i po sopstvenim modelima urbanizacije i modernizacije inspirisanih Zapadom, uvažavajući lokalnu stvarnosti“, objašnjava Katrin Orel.

Podvojenosti jevrejske zajednice

l Kako objašnjavate značajno bolji položaj jevrejske zajednice u Osmanskom carstvu nego na Zapadu, gde su Jevreji uglavnom proganjani?
- Tokom otomanske vlasti Jevreji su tolerisani, iako su smatrani inovercima kao i hrišćani, ali manje biše bili su istinski prihvaćeni i uživali više slobode i tolerancije nego u zapadnim zemljama. Imali su svoje organizacije, ali veoma često nisu imali prave sinagoge. Umesto pravog mesta za bogosluženje, molili su se po kućama i nekoj vrsti skrivenih, tajnih sinagoga, mada su imali mogućnost da grade reprezentativne velike sinagoge, kakva je ova u Beogradu iz 1927. godine. Takve mogućnosti imali su i u drugim gradovima. Ali tu imamo paradoks u okviru same jevrejske zajednice koja je na Balkanu bila sefardska. Tu je zanimljiv primer upravo Beograda u koji dolaze i Aškenaski Jevreji iz Zemuna i sa oboda Austrougarske monarhije - Novog Sada, Subotice..., zbog čega je u zajednici došlo do rascepa na dva dela. Sličan primer je i Sarajevo, gde je postojala lokalna sefardska zajednica koja je govorila španskim ladino jezikom. Sa Austrijacima 1878. došli su i Jevreji iz različitih delova carstva. Oni su bili Aškenazi, nisu govorili ladino, nego većinom nemački. To su bili obrazovani ljudi - inženjeri, lekari, novinari... Domaći Sefardi i pridošli Aškenazi uopšte nisu imali međusobne kontakte. Pod novom gradskom upravom Aškenazi su imali veći uticaj nego lokalni Sefardi koji su imali svoju malu sinagogu koja i danas postoji. Aškenazi su izgradili veliku, reprezentativnu sinagogu na obali Miljacke za svoju veoma malu zajednicu, što govori o nesrazmeri između veoma brojne stare sefarske zajednice i nove male, ali veoma uticajne i moćne zajednice koja je došla sa novim vlastima.

Građani i odlučivanje

l Šta reći za današnje vreme kad kupljeni strani projekti negiraju svako urbanističko planiranje i kad je demonstracija moći i bahatosti vlasti srazmerna urbanističkom neznanju?
- Rekla bih da je to rezultat kontinuiteta u neplaniranju u Beogradu. Nije bilo plana u 19. veku , a možemo reći da nije bilo ni pravog planiranja ni danas. Interesantno je porediti urbanističke odluke koje se u gradovima Balkana danas donose. To nas vraća na temu ko odlučuje - grad, gradonačelnik, elita ili država. Ponekad je to političko nadmetanje. Tu je takođe zanimljiva tema šta ako prestonicom vlada opozicija, a vlast u državi ima druga politička partija, što je česta situacija u drugim državama. Naravno, ponekad su odluke rezultat takmičenja između države i grada ili gradske elite koja želi da ima sopstveno planiranje, čemu se država protivi. To remeti, a ponekad i sprečava planiranje u gradu. Ne poznajem ovde dobro lokalnu političku situaciju, posmatram je spolja, jer živim u Parizu i pratim je u glavnim crtama, ali obilazeći Beograd ponekad se pitam ko ovde odlučuje. Sigurna sam da postoji nedoslednost i protivurečnost o tome o čemu odlučuju grad i država i šta oni žele, tako da je u Beogradu jako važan faktor i to ko je investitor, ko ulaže, ko je iza i kakva je vrsta novca u pitanju. Moje pitanje za vas je šta je sa autonomijom građana - kako oni mogu da kažu šta ne žele, da li je civilno društvo u mogućnosti da kaže da želi zeleniji ekološki čistiji grad sa manje smeća, a više pešačkih zona. Građani bi trebalo da budu sposobni da kažu svoju reč u takvoj vrsti odlučivanja i da utiču na političke odluke govoreći: ‘Mi živimo ovde, plaćamo takse i ne želimo da naš grad bude uništen.’
Autor: JELENA TASIĆ
Arhiva vesti