|
|
|
GARANTUJEM DA ĆE TZV. KOSOVO PRIZNAVATI MANJE OD 100 ZEMALJA 15. April 2018. godine
PolitikaRAZGOVOR NEDELJE: IVICA DAČIĆ, ministar spoljnih poslova Srbije
Biljana Baković - Jelena Cerovina
Više volim da nismo u prvih pet vesti Si-En-Ena nego da jesmo, odnosno, više volim kad je pažnja usmerena na neke druge nego na nas, komentar je šefa srpske diplomatije Ivice Dačića o posledicama zaoštravanja odnosa u svetu na ključna pitanja Srbije - Kosovo i evropske integracije. U razgovoru za „Politiku” Dačić ukazuje da se u poslednjim dešavanjima u vezi sa Sirijom „najbolje vidi vrednost naše politike vojne neutralnosti” i citira Džona Kenedija, koji je rekao da ukoliko čovečanstvo ne stavi tačku na rat - rat će staviti tačku na čovečanstvo. Ali se prisetio i Titovih materijala za konferenciju Kebsa 1975, koji stoje na stolu u njegovom kabinetu, navodeći da bi mogao sada da ih koristi, promenivši uglavnom samo vremenske odrednice.
- Glavna Titova poruka bila je o detantu, popuštanju. Dakle, taj istorijski krug se okrenuo, nema više ideoloških podela, ali ima sukobljavanja na osnovu geostrateškog pozicioniranja velikih sila. Henri Kisindžer misli da će sada nastupiti period deeskalacije jer smo došli do faze kada bi svaki dalji potez mogao da ima nesagledive posledice, naročito ako uvuku Rusiju u konflikt. Jer to više nije Jeljcinova Rusija.
Siguran sam u to, ako ni zbog čega drugog, onda zbog svog ponosa. Da podsetim, Rusija se u Siriji nalazi na poziv sirijske vlade. Zamislite kakva bi istorija bila da je Putin bio predsednik Rusije 1999, da je tada bilo današnje Rusije i da je na zahtev tadašnjeg našeg rukovodstva ona intervenisala u Jugoslaviji...
Pojedini mediji mesecima ohrabruju srpsku javnost navodeći da će Putin braniti Srbiju, da bi Putin i vojno intervenisao ako zatreba...
Sigurno je da danas postoji mnogo veći nivo savezništva i razumevanja između Srbije i Rusije i više spremnosti Rusije da pomogne ako bi Srbija to tražila u nekim situacijama koje bi možda mogle da budu značajne za našu bezbednost i odbranu. Ali povodom komentara da smo opredeljeni za Rusiju i slično - to nije tačno. Mi smo opredeljeni da imamo takve bliske odnose i s drugim silama. Na primer, u vezi s temom nabavke naoružanja, spremni smo da razgovaramo i sa zapadnim zemljama. Ali da li postoji spremnost s njihove strane da se o tome razgovara?
Postoji li?
Pa, do sada nije bilo takvih razgovora. Jedino mislim da se situacija promenila poslednjih godina, jer ipak - novac je novac. Pritom, mi češće želimo da se dodvoravamo našim protivnicima nego da radimo s našim prijateljima kad je reč o ekonomiji. Zbog toga se zemlje koje su naši prijatelji i koje nisu priznale tzv. Kosovo veoma često žale da imaju neravnopravan tretman ovde kod nas. Kad oni konkurišu za neke poslove mi damo nekome drugome, iako ispunjavaju iste uslove.
Čini se da se procesi oko Kosova ubrzavaju.
Ne ubrzavaju se. Mislim da je to posledica nerazumevanja o čemu se uopšte razgovara. Jedno je pitanje tehničkih razgovora koji se vode u Briselu A na to smo inače došli jer smo pitanje KiM iz UN prebacili na nivo EU, što mislim da nije bila baš pametna odluka. Da se o tome razgovaralo u UN, imali bismo više učesnika koji bi mogli da budu na našoj strani.
Jeste li to tada sugerisali? Bili ste u toj vlaDI.
Sećate se kada je jedna naša rezolucija, pripremljena za UN, promenjena dok je Vuk Jeremić bio u avionu, što je odlučeno verovatno na nekoj telefonskoj sednici vlade. A to je bila posledica dogovora Borisa Tadića s Ketrin Ešton. O tome nas niko nije konsultovao, ako pričamo o vladi i koaliciji u tom vremenu. Tada je, dakle, rečeno da će se o tehničkim pitanjima raspravljati u Briselu. Svaki naš pokušaj, a ja sam to pokušavao od prvog dana, da ipak razgovaramo i o nekom trajnom rešenju, nije nailazio na razumevanje Prištine. Jer oni smatraju da nemaju šta više da razgovaraju o toj temi, da je to pitanje već rešeno i da mi samo treba da priznamo „Kosovo”. Ali to je jedna politika koja pokazuje da ne razumeju situaciju u kojoj se nalaze.
Kažete da vam je misija da broj priznanja spustite ispod 100?
Prvi sam počeo da radim na tome da zemlje povlače priznanja. Prosto ne mogu da se načudim kako Srbija to nije ranije radila i zašto nije ranije radila. Upravo sam razgovarao s kolegom iz Fidžija, velikom pacifičkom zemljom. Ti ljudi tamo nemaju pojma da su priznali tzv. Kosovo. Neki čak i nisu priznali, a nalaze se na tom spisku koje ministarstvo spoljnih poslova „Kosova” ima. Ali mora da se radi na tome. Često idem po Africi i Aziji i ne objavljujem to. Zato što me prate. Kud god ja odem, ovi iz Prištine nakon toga zovu, intervenišu. Na svim skupovima se žale na mene, čak su i u Briselu pričali da treba „zaustaviti Dačića”. To što ja radim, to je za njih vraćanje istorije unazad. Smešno. Pošto to njih strašno nervira, ovde sam formirao tim ljudi koji se bavi isključivo tim pitanjem. Za mene je to prioritet naše političke aktivnosti. Time pomažemo predsedniku Vučiću, jer u razgovore neće polaziti od toga da je sve već rešeno, nego će moći da kaže: „Pa čekajte, evo u poslednja tri meseca pet zemalja je povuklo priznanje.” Možda će za pola godine, na primer, biti ispod 100. A šta će da bude kada spadne ispod 96 zemalja?
Ima li realne šanse da bude tako?
Ja vam to garantujem.
Za koje vreme? Za godinu dana, dve?
Samo da imam vremena. Ne mogu da stignem da se bavim svim tim stvarima, ne mogu da stignem da obiđem sve. Treba posvetiti pažnju tim ljudima, treba razgovarati s njima, ne možeš nekud da odeš i za deset minuta da rešiš problem. I, drugo, moraju svi ostali to da prate, da i druga ministarstva posvećuju pažnju tim ljudima. A ne da se dešava da neko ovde neće da primi ministra s kojim ja razgovaram, dok bi ministra iz neke veće evropske zemlje primili. I treba da se razgovara o diplomatskoj mreži. Da li je namau interesu da imamo ambasadu u svakoj evropskoj zemlji, a da imamo svega nekoliko ambasada u Africi? Ambasada u Južnoafričkoj Republici pokriva deset zemalja.
Ako za godinu-dve možemo da dođemo do tih 96 zemalja, a naši zapadni partneri kažu da treba brzo da rešimo odnose s Kosovom, da li je tu reč o trci s vremenom?
Ma ne, pregovori u Briselu su tehnički. Do sada se u Briselu nikada nije razgovaralo o trajnom rešenju. Postoji samo ta naznaka o pravno obavezujućem sporazumu, čiji je autor Štefan File, koji je tako pokušao da zadovolji i zemlje koje su priznale tzv. Kosovo i one koje nisu. On tada nije mogao da kaže šta je to, niti ga je neko pitao. I to treba da se potpiše pre ulaska u EU. Nama jeste u interesu da se dođe do trajnog rešenja ili kompromisa i ja takođe nisam za to da se ovi konflikti ostavljaju za rešavanje u neko vreme kada možda nećemo imati ni ovakvu poziciju, kada će možda biti još teže. Ali ako neko misli da je priznanje „Kosova” za ulazak u EU nama prihvatljiva cena, mislim da ne shvataju da Srbija jednostavno to ne može i nikada neće uraditi. U ovakvom obliku, tu odluku koju sujednostrano doneli, s granicama koje su oni umislili, Srbija neće prihvatiti.
Da li je pravno obavezujući sporazum priznanje ili nije priznanje? Šta je to?
Niko ne zna šta je to.
Moramo li da ga potpišemo otprilike za godinu dana, što bi bila kruna mandata Federike Mogerini i Evropske komisije?
To što oni kažu da mora odnosi se na projektovani rok za naš ulazak u EU 2025. godine. Ali, da se razumemo, rokovi ovde nama ništa ne znače. Reč je o suštini.
Ali mi smo izrazili želju da uđemo u EU najkasnije 2025. godine?
Možda će se do tada desiti svetski rat, pa neće više ni postojati.
Predsednik je najavio da će već krajem ovog meseca da saopšti svoj predlog rešenja za Kosovo?
On priča o unutrašnjem dijalogu koji bi eventualno rezultirao nekim našim predlozima. A zašto to radi? Srbija nikada nije iznela neki svoj predlog. Poslednji put je to bilo u vreme Ratka Markovića, posle je Koštunica izašao s onom formulacijom „više od autonomije, manje od nezavisnosti”, a onda je i Toma Nikolić imao platformu. Mene su najstrašnije napadali, a ja sam na neki način bio jedini koji je izneo bar neki predlog, za koji sam mislio da je realan.
Podela?
Nisam to zvao podelom jer mi, inače, nemamo nikakvih granica s „Kosovom”. Kako da pričamo o podeli, a recimo s Hrvatima imamo sada toliko problema oko utvrđivanja granice na Dunavu. A kad smo mi razmatrali kako ide ta administrativna linija?
Otvorila se polemika oko toga da li je Briselski sporazum potpisan u skladu s kosovskim zakonima. Koje je zakonodavstvo nadležno za formiranje Zajednice srpskih opština?
Kad su takve stvari u pitanju nikada se ne polazi od postojećih propisa. Kada je nešto iznad unutrašnjeg zakonodavstva podrazumeva se da će nadležni organi izmeniti propise kako bi omogućili da se do toga dođe. Srbija je morala da promeni svoje propise da bi integrisala neke institucije u prištinske. Zar da Priština ne promeni ništa? Nije bila takva intencija. Čekajte, pa i naš Ustavni sud sad može da poništi, na primer, neku tačku Briselskog sporazuma. Šta da Ustavni sud sada kaže da nije u skladu s Ustavom to što smo integrisali pravosuđe?
Može li se desiti da Albanci sada, pošto su uzeli sve iz Briselskog sporazuma što su hteli, kažu da ovaj ostatak nije u skladu s njihovim ustavom?
Oni naravno mogu da urade sve, ali mislim da ne postoji niko u EU ko opravdava to što Priština ne želi da formira ZSO.
Hoće li izvršiti pritisak na njih?
Apsolutno. Oni su svi obećali da će izvršiti maksimalan pritisak.
Da li će 20. aprila Srbi s KiM sami formiratiZSO?
Sve zavisi od naše procene. U svakom slučaju, za nas je veoma važno da držimo čvrste odnose s Rusijom i Kinom. Treba držati i čvrste odnose sa zemljama koje nisu priznale tzv. Kosovo, posvetiti se tome i truditi se da s Nemačkom, Francuskom i SAD dođe do određenog nivoa međusobnog razumevanja kako može da se trajno reši problem.
Antrfile:
Nije tačno da nemamo kud
Hoće li Kosovo dobiti stolicu u UN?
To bi značilo da Srbija u stvari treba da kaže Rusiji i Kini da se ne bune protiv ulaska Kosova u UN. Možete li to da zamislite da ja uradim? Da kažem Lavrovu i kineskom kolegi da sam se ovo do sada šalio?
Priština ne može u EU bez prethodnog članstva u UN?
Stalno se predstavlja kao da Srbije nema kud. A to nije tačno. Kuda će oni? Zato mora da se ide na kompromis. Zato je to u interesu svih.
Da li rezultat tog kompromisa može biti da oni ipak dobiju to mesto u UN?
Može, ako mi to prihvatimo i to bude deo dogovora. Nikako drugačije.
Autor: BILJANA BAKOVIĆ - JELENA CEROVINA
|
|
Arhiva vesti
|
