8. Oktobar 2017. godine
Politika

RAZGOVOR NEDELJE: TIBOR VARADI, profesor međunarodnog prava

Paralela između Katalonije i Kosova nije jednostavna - ali nije ni bez osnova, kaže za „Politiku" profesor međunarodnog prava Tibor Varadi, komentarišući stav o Evropske komisije, po kome Kosovo i Katalonija nisu za poređenje jer je Španija u Evropskoj uniji.

- Ako bi se građani Kvebeka ili Škotske putem referenduma izjasnili za nezavisnost, to bi bila jedna opcija dozvoljena ustavom. Ustav Španije i Ustav Srbije ne poznaju takvu mogućnost - i po tome su Kosovo i Katalonija istovrsni slučajevi. Či

njenica je da Španija (i time za sada i Katalonija) unutar EU nema relevantnost kada je reč o proglašavanju nezavisnosti. Pripadnost EU ima, naravno, brojne pravne posledice, no ne vidim kako bi pripadnost EU mogla da utiče na međunarodnopravnu procenu proglašavanja nezavisnosti - ističe profesor Varadi.

Najnovije objašnjenje Brisela je da se BU u slučaju Španije rukovodi Prodijevom doktrinom, prema kojoj se unija ne meša u unutrašnja ustavna pitanja zemalja članica, a da su u slučaju Kosova presudni zaključci Saveta ministara EU od 17. marta 2008. godine, u kojima je istaknuto da je Kosovo sui generis slučaj...

Ne vidim to kao ubedljivo objašnjenje. Nesumnjivo je da u nekim pitanjima EU ima ovlašćenja koja se prostiru na celu EU, a u nekim pitanjima EU prepušta odluke zemljama članicama. Nije mali broj slučajeva i pred Evropskim sudom pravde, gde se spori dokle se protežu ovlašćenja EU, a dokle ovlašćenja zemalja članica. U načelu su ovlašćenja zemalja članica šira od ovlašćenja EU. Pitanje Katalonije je očigledno od krupnog političkog značaja za EU. Da li EU ima pravne instrumente da u Kataloniji na neki način pokuša da ishodi odluku? Vrlo verovatno da ih nema. Ali, još manje ima kod Kosova. Ostaje naravno politički uticaj, koji nije zanemarljiv.

Da li je stav da Kosovo i Katalonija ne mogu biti isto, jer je Španija u EU, na neki način dokaz da ne postoji nešto što bismo nazvali univerzalnim međunarodnim pravom?

U tim pitanjima koja su bila politički i strateški značajna, kao što su pitanja secesije i odvajanja, moram nažalost reći da međunarodno pravo, po pravilu, nije bilo u prvom planu.

- Ovih dana pravnici često govore o takozvanoj remedijalnoj secesiji, odnosno o pravu nekog entiteta na samoopredeljenje ako je bilo masovnog kršenja ljudskih prava?

Trebalo bi preciznije odrediti šta je to masovno kršenje ljudskih prava. No ostaje i pitanje da li je taj princip zaista dosledno u prvom planu. Poslednjih decenija je u Kurdistanu bilo znatno više patnji i brutalnosti, no ne vidim da bi svetske sile zbog toga podržale referendum i osamostaljivanje Kurdistana.

Odnos Zapada prema Kosovu i Srbiji nije postao suštinski drugačiji ni posle promena 2000. godine?

U vezi s Kosovom rekao bih još da je činjenica da je 1991. odista bilo referenduma na Kosovu, ali deklaracija o samostalnosti iz 2008. nije doneta na bazi ovog referenduma, već na osnovu odluke skupštine Kosova. Činjenica je i to da su za vreme teških sukoba uz međunarodne aktere vođeni razgovori u Rambujeu, gde se govorilo o modelima autonomije i kolektivnih prava, a to su rešenja unutar iste države, bez secesije. Nakon sukoba na Kosovu i NATO bombardovanja Srbije, stupa na scenu i međunarodno pravo, te se 10. juna 1999. donosi rezolucija 1244 Saveta bezbednosti. Ova rezolucija predviđa mnoge korake, pa i prisustvo međunarodnih snaga na Kosovu, ali još uvek pozicionira Kosovo unutar Srbije. Tačno je i to da nakon NATO bombardovanja prestaje stvarna vlast Srbije nad Kosovom. Dolazi i 5. oktobar 2000. i nakon toga smena Miloševića, pa bi se mislilo da je to bila šansa da se sa novom vlašću ponovo započnu razgovori o statusu Kosova, da se pokuša ostvariti ono što u Rambujeu nije uspelo i da se stavovi rezolucije 1244 pretoče u praktične pravne okvire. Ali stvari nisu krenule u tom pravcu. Srpska strana je deklarativno i dalje istrajala na tome da treba sačuvati Kosovo, ali ta opcija zapravo nije bila na međunarodnom pregovaračkom stolu ni pred Djinđićem, Ni pred Koštunicom, ni pred Tadićem, niti sada pred Vučićem. Mislim da su okvire pregovora postavile geopolitičke strategije, a ne međunarodno pravo.

Dakle, niko nije mogao da zaustavi i promeni odluku o priznavanju kosovske nezavisnosti?

Ko god da je bio u Srbiji na vlasti ne bi to mogao da zaustavi, jer Kosovo je praktično bilo pod stranom vojskom i van stvarne vlasti Srbije i to je stanje i danas.

Beograd govori o Kosovu kao presedanu, a oni koji podržavaju nezavisnost Kosova o sui generisu, odnosno posebnom slučaju?

Presedan je u pravu jedna odluka koju vredi slediti i u drugim situacijama. U nekim pravima se presedan mora slediti, a u nekim se presedan sledi ako je dobar presedan. Da rešenje nije bazirano na čvrstim principima, pokazuje i često ponavljana izjava zapadnih zvaničnika da „Kosovo nije presedan". To se ne kaže ako se veruje da se došlo do uzornog rešenja. Takve izjave može da inspiriše i strah od paralela. No, paralele nisu ostale van vidokruga. Upoređenje Katalonije sa Kosovom je verovatno smatrala relevantnim i Španija, kada je odlučila da, za razliku od većine država EU, ne prizna nezavisnost Kosova.

Često se govori i o faktoru nasilja?

U prilog tome da se Katalonija i Kosovo ne mogu porediti, navodi se da je za razliku od Katalonije, na Kosovu praktično bila ukinuta autonomija, da je bilo represije i nasilja. U tome ima istine. Nije nesporno čega je sve bilo ili nije bilo na Kosovu, ali situacija sigur

no nije identična sa situacijom u Kataloniji. Na Kosovu je zaista bila praktično ukinuta autonomija, što po mom mišljenju nije obuzdalo, već je pojačalo secesionističke težnje jer su bez autonomije u isti tabor saterani kako secesionisti, tako i oni koji su rešenje tražili u okvirima autonomije. Tačno je to da je bilo i diskriminacije. Sećam se, na primer, napisa iz „Politike" od 10. januara 1988. daje protiv jednog kosovskog advokata, Albanca, pokrenut postupak, a optužen je, pored ostalog, i za to jer 29. novembra nije okačio državnu zastavu i nije imao Titovu sliku u svojoj kancelariji. Našu porodičnu advokatsku kancelariju 1988. u Zrenjaninu je vodio moj, sada već pokojni brat. Na zidu nije bilo Titove slike, već su bile okačene diplome našeg dede i oca. Ni za koga to nije bio problem. Koliko se sećam, Titovih slika nije bilo ni u advokatskim kancelarijama mojih beogradskih prijatelja i poznanika. Ne sećam se ni zastava. Tačno je i to da je početkom devedesetih na Kosovu uvedeno vanredno stanje i da je za vreme ratnih događaja bilo i žrtava, mada ne samo sa albanske strane. Bilo je i nedela. No, pitanje je da li se time stvara jedna međunarodnopravna situacija u kojoj je jedino rešenje ili jedina sankcija - otcepljenje.

Šta je pravno starije - pravo naroda na samoopredeljenje ili pravo države na zaštitu teritorijalnog suvereniteta?

To je pitanje koje je već dugo otvoreno, i koje će najverovatnije i dalje ostati otvoreno. Tu nema potpuno jednosmislenog odgovora. Praksa, počev od Prvog svetskog rata, bila je veoma različita, pa su zemlje koje su nastajale putem samoopredeljenja bile za to da je to najviši princip, a one koje su gubile teritoriju rekle su da je to princip koji nije na najvišem nivou.

Šta kažete na argumente da slučaj Katalonije ne legitimizuje kosovske zahteve, jer je u Kataloniji bilo reči o građanskom referendumu, a na Kosovu o etničkom samoopredeljenju?

Kao što sam rekao, na Kosovu je postojao referendum 1991. i čini se da Srbima nije bilo zabranjeno da glasaju, ali sam gotovo siguran da Srbi nisu glasali. A 2008. deklaraciju je do

nela skupština Kosova koja predstavlja narod, a ne samo Albance, iako su u suštini bili samo Albanci. Prema Unmikovim pravilima, ta skupština je predstavljala kosovski narod. Ostaje, naravno, pitanje, da li je ta skupština zaista bila legitimna.

Neki pravnici smatraju i da Kosovo nije postalo nezavisno pravno, već politički i da zato Katalonci ne mogu da se pozivaju na primer Kosova.

I ja sam mišljenja da odvajanje Kosova nije bazirano na pravnim već na političkim obzirima - pre svega na odnosu snaga. Verovatno će to tako biti i u Kataloniji.

Da li bi se EK pozivala na to da Ustav Srbije zabranjuje otcepljenje nekog njenog dela, ako bi se u budućnosti pojavile neke takve tendencije?

Ne verujem da je, sem Kosova, realno govoriti o otcepljenju nekog dela Srbije. Mislim da jedna takva ideja ne bi imala ozbiljnu potporu ni unutar Srbije, ni na međunarodnoj sceni. Pretpostavljam da bi se političkim sredstvima i EU suprotstavila jednoj takvoj težnji. A ako se otcepljenje ne želi, među argumentima bi verovatno dobio mesta i Ustav Srbije.

Antrfile:

Autor: JELENA CEROVINA

01. Jun 2023. godine

29. Maj 2023. godine

25. Maj 2023. godine