28. Januar 2015. godine
Danas

Problemi sa kreditima stanovništvu i privredi, i u francima i u evrima, mogu veoma lako da se reše

LIČNI STAV

Trebalo bi da uradimo najpošteniju i najpravedniju stvar. Deindeksiraćemo jednu trećinu svih kredita u dinare, po kursu na dan isplate istih, sa fiksnom kamatom od pet odsto godišnje. Sve kredite. I one u evrima, i one u francima. Kada kažem sve, mislim baš na sve kredite, nezavisno od njihove namene ili od njihovog korisnika - građana, privrede ili države. To neće koštati ni jednog jedinog dinara, državu, NBS, poslovne banke. Preciznije, „koštaće“ delimično banke, ali u budućnosti. Banke neće više moći da ostvaruju nerealne, a zakon bi to nazvao zelenaške prihode od kursnih razlika na odobrene kredite koji nemaju osnov za indeksaciju.

Zašto i kako možemo da izvedemo ovaj projektni zadatak?

Zato što bilans stanja bankarskog sektora (za mesec novembar 2014 - poslednje objavljeni podaci na sajtu NBS) jasno pokazuje da se u pasivi, tj. među izvorima sredstava, nalazi gotovo 21 milijarda evra koja ima osnova da bude indeksirana (uzeti krediti u inostranstvu, devizni depoziti, dinarski oročeni ili indeksirani depoziti, te kapital i rezerve). Ovaj iznos ipak sigurno nije toliki, tj. manji je, jer kod kapitala i rezervi treba uključiti samo cenu po kojoj su banke kupljene i dokapitalizaciju sa svežim novcem iz inostranstva. Kolika je to tačna vrednost, to zna NBS. Ili bi bar trebalo da zna. Sa druge strane, kada se u plasmanima banaka, tj. aktivi bilansa stanja, oduzmu pozicije koje su u stranoj valuti (potraživanja iz inostranstva, devizna potraživanja od NBS ili države) i realno potrošena strana valuta (fiksna i ostala aktiva), ostaje 13,3 milijarde evra izvora sredstava koja imaju svakovrsno opravdanje za indeksaciju (ponoviću, ta cifra je sigurno manja zbog precenjene vrednosti kapitala i rezervi). Problem je u tome što su naši bankari, nekim „alhemijskim“ čudom, plasirali 18,1 milijardu evra raznorodnih kredita (privredi, građanima i državi). Dakle, blizu pet milijardi evra indeksiranih kredita nije imalo realnog osnova za indeksaciju, jer su nastali na bazi dodatne emisije novčane mase, tj. kreiranjem dinara koji do tada nisu postojali u sistemu, te stoga nema nikakvog osnova za njihovu indeksaciju (čak ni za stopu inflacije). Naravno, na ove kredite možemo da zaračunamo kamatnu stopu, ali samo do pet odsto godišnje, jer bankarske marže (fiksni delovi kamata) nikada nisu prelazili navedenu vrednost u vremenu odobravanja kredita. Bar tako kažu bankari. Shodno prethodno navedenom, projektni zadatak može da se sprovede. Može dobrovoljno, a može i uz sudska rešenja. Ostavljam pravnicima da nađu pravni osnov za sankcionisanje opisanog „lopovluka“. Objasnio sam zašto možemo, a red bi bio i da objasnim kako to možemo da izvedemo, a da to ne košta ništa ni preplašenu državu, ni nestručno osoblje NBS, a ni alavi menadžment banaka koji radi svojih kratkoročnih interesa - visokih plata i godišnjih bonusa, gura sve, pa i same banke u propast (teško da će one biti dobrog zdravlja, ako građani i privreda „bace kašiku“). Naš narod ima za to izreku: kako došlo, tako i o’šlo. Elem, krediti se odobravaju kao računovodstvena operacija, tj. u aktivi se knjiži odobreni kredit, a u pasivi se zaduži depozit po viđenju korisnika kredita. Na tekućem računu banke, odnosno sa realnim novcem banke, nema nikakve promene. Na strani aktive je zabeležen iznos kredita, a korisnicima kredita je upisano (depoziti po viđenju) da oni mogu da potroše isti iznos. Ako zbog nerealno sprovedene indeksacije za 1/3 smanjimo bilansnu sumu svih kredita u aktivi banaka, u pasivi banaka ćemo za isti iznos smanjiti rezervisanja za gubitke (koji u ovom momentu iznose 2,3 milijarde evra). Nema tu novca koji bilo ko treba da potroši za bilo šta. NBS, kao glavni krivac onoga što se trenutno dešava korisnicima kredita u CHF (a ako se ništa ne promeni, u budućnosti i korisnicima kredita u evrima), dozvoliće da se smanjivanje bilansne sume ne sprovodi preko bilansa uspeha banaka, nego samo u bilansu stanja. Pored toga, malo će (ili koliko treba) „olabaviti“ paremetre kako bankarski sektor ne bi izgubio sadašnji nivo mogućnosti kreditiranja ili trpeo posledice zbog smanjivanja rezervisanja za gubitke. Jedini gubitnik predloženog rešenja bio bi menadžment naših poslovnih banaka jer više ne bi mogao da, bez osnova, ostvaruje visoke prihode po osnovu kursnih razlika na jednu trećinu odobrenih kredita. Posebno bi ih bolelo to, što bi se u budućnosti indeksacija kredita mogla raditi samo ako bi došlo do povećanja deviznih izvora u pasivi. Na postojećem nivou strukture bilansnih pozicija indeksacija bi bila zabranjena. Gospodo bankari, vreme je da nam date kišobran kada pada kiša i da tražite da vam ga vratimo natrag kada zasija sunce, a ne obrnuto kako je to još Mark Tven zapazio. Moraćete, ubuduće, do visokih plata i godišnjih bonusa da dolazite sa mnogo više profesionalnog rada (više kredita sa manjom zaradom) koji, kao što, nadam se, znate, zahteva znanje i spremnost na rizik.

Najpoštenije bi bilo da svaka banka, zavisno od svojih bilansnih pozicija, utvrdi koliko kredita treba da deindeksira. Kod neke banke će to biti manje od jedne trećine, a kod neke bogami i više.

Opisani model bi bio najpravedniji i najpošteniji. Ukoliko bi želeli da rešenje bude i najpametnije onda bi valjalo da se deindeksacija primeni samo na sve vrste kredita koji su odobreni stanovništvu. Kako bilansna suma tih kredita iznosi oko šest milijardi evra, koliko verovatno i iznosi vrednost kredita koji bi trebalo da se deindeksiraju, to znači da bi država i privreda ostale pod sadašnjim ugovornim obavezama. Zašto bi ovo bilo najpametnije? Zato što bi relaksiralo budžete stanovništva - došlo bi do značajnog smanjivanja mesečnih rata kredita, a oni bi taj novac, brže bolje, ne zato što hoće već zato što moraju, potrošili na plaćanje dospelih računa i zadovoljavanje elementarnih potreba u raznim maloprodajnim objektima. To bi povećalo promet privrednim subjektima, a i državi bi porasli budžetski prihodi. Da ne govorim i o tome da bi stanovništvo moglo ponovo da se zadužuje i time poveća potrošnju. To je dobro za banke, a i za privredu i za državu koje bi dodatno „obradovale“ svoje bilanse i budžet, tj. došle bi do onih sredstava koja bi dobili da su i njima delovi kredita deindeksirani.

Pored ovoga, predloženo rešenje je dobro i zato što nema izmena ugovora, svi bi imali isti tretman, nezavisno od vrste kredita i valute, i ne bi bilo potrebe za fiksiranje kursa sa nekim izmišljenim vrednostima valutnih odnosa.

Autor je ekonomista i preduzetnik

Antrfile:

Autor: MILORAD ILIĆ

01. Jun 2023. godine

29. Maj 2023. godine

25. Maj 2023. godine