11. Mart 2018. godine
Blic

U ČETIRI OKA

DAVOR DŽALTO, FILOZOF I TEORETIČAR UMETNOSTI

ŽELJKA MRĐA

Važno je obrazovati ljude, što je naravno veoma različito od deljenja lažnih diploma. Kada građani u proseku postanu obrazovaniji, odgovorniji, profesionalniji, onda će takve i birati za visoke državne funkcije i graditi institucije. Da li će do toga doći - zavisi pre svega od građana ove zemlje.

Ovako naše društvo vidi Davor Džalto, filozof i teoretičar umetnosti. Kao pravoslavni personalista, veruje u ličnost i mogućnost čoveka da ostvari sve svoje potencijale. Džalto je nedavno objavio dve knjige („Umetnost kao tautologija“ i „In medias res“), a uskoro se očekuje izlazak iz štampe knjige Noama Čomskog koju je Džalto priredio. Predavač na brojnim svetskim univerzitetima i jedan od najznačajnijih pravoslavnih mislilaca, na jedan prijatan, topao i otvoren način, bez akademske poze, promišlja i govori o svetu u kome živimo.

Poznato je da mnogi Vaši stavovi odražavaju anarhizam kao političku filozofiju. Kako Vi definišete svoju filozofsku i političku orijentaciju?

Za mene anarhizam nije ništa nego jedna konsekventna, dosledna demokratičnost.

Anarhizam teži jednom suštinski demokratskom društvu koje uvažava interes pojedinaca i društvenih grupa i koje pravi društvenu organizaciju tako da vrednuje slobodu za svakog člana društva, dok ta sloboda ne ugrožava druge.

Što se mene tiče, ključno za anarhizam je insistiranje na kritici struktura moći (i nelegitimne upotrebe moći), bez obzira da li se te strukture moći pojavljuju u vidu patrijarhalne porodice, države, korporacije ili lokalnih mafijaških grupa.

Da li je moguće ostvariti savršeno demokratsko društvo?

Nema savršenih društava, pa ni savršenih demokratskih društava. Ali ima nekih u kojima su demokratski ideali ostvareni u velikoj meri, i u kojima najveći broj građana poseduje veoma razvijenu društvenu i političku svest, bez koje nema funkcionalne demokratije. Uzmimo za primer Island ili Finsku. Tamo postoji ideja o mestu, ulozi i vrednosti pojedinca u društvu, ali i o solidarnosti i potrebi da svi pojedinci doprinose tom društvu, dakle jedni drugima.

Solidarnost građana, zajednička borba protiv raznih vidova korupcije, pritisak na državu, tj. vlast, svaki put kada se ona na nelegitiman način odnosi prema društvu u celini ili prema pojedincima, pokazatelj je građanske zrelosti, nešto što nam svima treba i što nam omogućava da živimo bolji život. To treba dostići.

Kod nas postoji uverenje da imamo makar solidarnost i osećaj zajedništva.

- Upućenost na drugog čoveka je bazična, to je jedna od stvari koja nas čini ljudima.

Tome se naravno suprotstavlja logika hiperindividualizma, koja teži da učini da pojedinac nema potrebu za drugima, da smatra kako solidarnost sa drugima nije važna, ili je čak štetna. Krupni kapital i strukture moći uopšte želi atomizovane, nesolidarne pojedince, koji se ne mogu organizovati. Onda oni koji imaju finansijsku ili političku moć mogu nesmetano da vladaju, da učvršćuju i proširuju tu moć. Ono što je vidljivo u Srbiji, ali i u nekim drugim postjugoslovenskim zemljama jeste da se mnogi ljudi osećaju prevarenim i razočaranim, jer se toliko puta već manipulisalo idejom o solidarnosti.

Ljudi se osećaju prevarenim od države, od sistema. Zato ta stalna skeptičnost, gde se država ne percipira kao administrativni aparat koji treba da servisira građane i njihove potrebe. To je smisao države.

Država je kod nas prečesto varala građane, mobilisala ih na solidarnost, na razne „nacionalne“ projekte (sa ili bez znaka navoda), a da iza toga nije stajalo ništa, ili su pak stajali pojedinačni ili partijski/oligarhijski interesi.

Prirodno je onda da se ljudi osećaju prevarenima. Ono što, međutim, nije prirodno je da ljudi pristaju na takav odnos struktura vlasti svojim građanima u toku dužeg vremenskog perioda. Kao da ovde država i građani igraju neku perverznu igru u kojoj postoji pretpostavka i očekivanje na obe strane da će do prevare doći, i prećutno pristajanje na nju.

To je onda ona priča da zdravstveni sistem Srbije počiva na našoj solidarnosti i sms osiguranju?

To je taj paradoks, tamo gde ti treba država, nje obično nema, a tamo gde ti ne treba, nje ima. Smisao države u našem regionu iscrpljuje se time da maltretira svoje građane.

Država iz iskustva prosečnog građanina zato postoji da te maltretira besmislenim procedurama, da ne možeš ništa da završiš, da te sprečava da imaš lagodan, udoban, funkcionalan život. A tamo gde ti treba, da ti pruži smislen obrazovni i zdravstveni sistem, bezbednost i sl. - tamo je nema.

I sve to prolazi, postaje jedna od vesti i nestaje zajedno sa drugim vestima.

- Stepen osetljivosti je toliko snižen, da se ni najveći politički avanturizmi ne sankcionišu u političkoj areni i javnom diskursu. Poruka koju ljudi svojim nereagovanjem šalju političkim elitama je da mogu da rade šta hoće, da ulaze u najnebuloznije političke projekte, i da će i dalje postojati veliki deo društva koji će te elite i te projekte podržavati. Nema svesti o značaju institucija, o važnosti uspostavljanja i poštovanja pravila igre. Ljudi su u proseku slabog obrazovanja i pasivni, spremni da prihvate i legitimišu neverovatne stvari, i da brzo zaborave, i olako pređu preko krupnih događaja.

Nema ozbiljnog pozivanja na odgovornost. Još jedna važna stvar: ljudi često imaju ideju koja je suviše optimistična i vole da kažu „e ovo je dno, ne može gore“. Ali zapravo, u realnosti, dna nema. Uvek može gore i više da se razara, uvek mogu biti teži životni uslovi, sve dok ne dođete do nekog koncentracionog logora. Opasno je nemati svest o tome da ako danas ne menjamo društvo nabolje, ali suštinski, a ne kroz parole i prazne priče, efekat napretka će izostati u budućnosti. Budućnost sama po sebi neće biti bolja ako se ne radi na tome da se takvom napravi.

Sloboda, razvoj, demokratija nikad nisu ni dati ni garantovani, za njih se uvek treba boriti.

Kako onda da se kao društvo probudimo?

Suočiti se s realnošću i uposliti svoje kreativne potencijale.

Shvatiti da se mnoge stvari mogu promeniti nabolje, ali da to neće uraditi neko drugi. Postoji na ovim prostorima ideja usuda, da se ništa ne može promeniti.

To je zgodan ideološki trik na koji ljudi nasedaju. To je, u krajnjoj liniji, komotnije.

Jer ako je sve usud, i ako se ništa ne može promeniti, onda nema potrebe da bilo šta radimo, da se trudimo, nema odgovornosti. Ali ako ne pristaneš na to, ako shvatiš da je ova današnja realnost posledica jako kompleksnih procesa koji imaju neki svoj uzrok i tok, i ako shvatiš da će budućnost biti rezultat onoga što se danas dešava i toga koliko se danas trudimo, onda to podiže nivo osećaja odgovornosti za odluke koje donosimo danas. Dobra vest je da je društvenu realnost moguće menjati nabolje.

Loša vest je da to traži mnogo vremena, znanja, iskustva, saradnje, razumevanja. Još je relativno lako mobilisati ljude na revoluciju, a mnogo je teško ono što dolazi posle, odnosno pitanje uređivanja društva tako da svakodnevni život bude smislen i da ljudi imaju osećaj vrednosti rada i života u nekom društvu.

A u današnje vreme, diplomaca i doktora nauka nikad više...

- Postoji čitava grupa lažnih profesora, intelektualaca, diplomaca... Kada razoriš obrazovni sistem, tu više nema društva. Ovo što se desilo obrazovnom sistemu Srbije i nekim okolnim zemljama je u mnogo čemu jedinstveno.

Sa jednog prilično pristojnog, čak u nekim sferama i visokog nivoa koji je postojao u obrazovnom sistemu bivše Jugoslavije, napravljen je sistem bez bilo kakvog sistema i smisla. Studije služe pre svega da bi fakulteti od toga zarađivali, i da bi pojedinci zadovoljavali svoju sujetu, a tek u jednoj sasvim maloj meri onome čime bi univerziteti trebalo da se bave – kvalitetnim naučnim radom, kvalitetnim prenosom i proširivanjem znanja. Nema svesti o tome da ako ne ulažeš u obrazovanje i znanje, nema napretka ni za pojedinca, ni za društvo. Nijedno društvo se nije razvilo tako što je to palo sa neba. Društva se razvijaju tako što se razvija znanje, gde ljudi razmišljaju i kritički preispituju stvari, gde razvijaju inovativnost, čime se onda unapređuje ekonomija, popravlja zakonski okvir, i društvo razvija u celini. Ja tu vidim prostor za delovanje, za suštinski i dugoročni razvoj društva, nešto različito od dnevno-političke propagande i jeftine frazeologije. To je suštinski jedan prosvetiteljski posao. Važno je obrazovati ljude, što je naravno veoma različito od deljenja lažnih diploma. Kada građani u proseku postanu obrazovaniji, odgovorniji, profesionalniji, onda će takve i birati za visoke državne funkcije, i graditi institucije.

Da li će do toga doći – zavisi pre svega od građana ove zemlje.

Antrfile:

Ko je Davor Džalto?

Profesor dr Davor Džalto rođen je u Travniku 1980.

Srednju školu završio je u Nišu kao đak generacije.

Završio je Filozofski fakultet u Beogradu, a zvanje doktora nauka stekao je na Univerzitetu u Frajburgu, postavši najmlađi doktor humanističkih nauka. Profesor je istorije, teorije umetnosti, ikonografije i religiologije, i predsednik je Instituta za studije kulture i hrišćanstva.

Autor: ŽELJKA MRĐA

01. Jun 2023. godine

29. Maj 2023. godine

25. Maj 2023. godine