O namaUslugeProjekti
Rubrike
Kontakt

Press
TV
www
Pod lupom
Naš stav
Pitamo vas
Ebart Lab
Drugi o nama
Galerija
VELIKA SAM VARALICA NA SCENI
5. Avgust 2018. godine
Večernje novosti
MIODRAG TABAČKI scenograf UNIVERZITET umetnosti nedavno je (na predlog FDU), prvi put u istoriji ovog fakulteta, dodelio dva počasna doktorata: reditelju Dušanu Makavejevu i scenografu Miodragu Tabačkom, dugogodišnjim profesorima i vrsnim pedagozima. Miodrag Tabački je tokom izuzetno bogate karijere uradio više od četiri stotine scenografija, stotinak kostimografija, a od 1977. godine, vođeni njegovim znanjem i iskustvom, obrazovali su se gotovo svi naši reditelji - četrdeset generacija FDU. Ali, ni to nije sve. Pre nego što je završio Akademiju za primenjene umetnosti, diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu. U međuvremenu je stizao da “potpiše” mnoge važne predstave u istoriji našeg teatra, pa i da otkriva tajne zanata kao gostujući profesor na uglednim svetskim univerzitetima. Uostalom, on je naš jedini stvaralac koji ima svoju jedinicu u Svetskoj enciklopediji umetnosti spektakla druge polovine 20. veka... A Ipak, kažete da je scenografija kao disciplina ugrožena ne samo kod nas nego i u celom svetu? - Iako je stara koliko i pozorište, izgleda da je ostala potpuno nepoznata. Čak je u početku nije prepoznavao ni internet, pa kad biste ukucali “scenografija”, izlazila bi “stenografija”... A ona je apsolutno, kao prostor scenskog dešavanja, najgabaritniji, najzahtevniji i, samim tim, najskuplji deo pozorišnog čina. To što košta, razlog je što se trudimo ili da je smanjimo, ili čak eliminišemo. S druge strane, senzibilitet gledališta omogućuje da zahvaljujući govornoj radnji poverujemo glumcima i zamislimo šumu u kojoj se radnja dešava, čak ako na pozornici nema ni jednog jedinog stabla. U tom slučaju se radi o “narativnoj” scenografiji. Kada je reč o prostoru predstave koji treba da dočara određenu atmosferu, tu je stvar još lakša: osim što će publika verovati radnji uverljivih glumaca, pomoći će joj svetlo, muzička pratnja... A Kada je scenografija apsolutno neophodna? - Ona ne mora biti ni velika, ni skupa, ni komplikovana. Dovoljno je da bude tačna, što je najteže postići. Uz brojne velike i glamurozne scenografije koje sam uradio, ne mogu a da ne pomenem da su jednako delovale i bile uspešne one koje su činila, bukvalno, tri zida ili tek nekoliko rekvizita. A U našem umetničkom svetu vaše scenografije važe za najraskošnije i najskuplje? - Moram priznati da sam ja na sceni velika varalica. Mislim da je kvalitet scenskog umetnika u tome da ostvari utisak koji ne mora da odgovara suštini prikazanog. Dovijao sam se koristeći najrazličitije materijale. Primera radi, celi dekor Masneovog “Vertera” u Narodnom pozorištu u Beogradu urađen je od reciklirane topljene plastike. A Publici se ponekad otme uzdah kada se podigne zavesa i na sceni ugleda maštovitu, moćnu scenografiju. S kojom predstavom se to vama desilo? - Gotovo sva izvođenja “Karmine Burane” u sarajevskom Narodnom pozorištu počinjala su aplauzom, čak i kad su bila na otvorenom, u Dubrovniku ili Izraelu, gde fenomen otvaranja zavese nije bio faktor iznenađenja. Dekor je bila slika - kostim, odnosno platno koje je prekrivalo pozornicu i izvođače, sa aplikacijama na tekstilu iz kojeg su virile glave hora. A Da li su digitalizacija i mogućnost projektovanja zamišljene “scenografije” ugrozile onu pravu? - Lično, gotovo da nikada nisam koristio projekciju u pozorištu, a pogotovo ne 3D animaciju. Još uvek nisam preboleo onu koja se mimo moje volje koristila u Vagnerovom “Tristanu i Izoldi” u Sofijskoj operi pre tri godine, iako ju je publika volela. Mislim da za dela klasične dramaturgije digitalne tehnike nisu odgovarajuće. No, ako se desi da mi se ponudi neki materijal za koji smatram da je moguće da se radi digitalno, rado ću se u tome okušati. A Kuriozitet je da ste 1977. godine u svakom beogradskom pozorištu imali bar po jednu premijeru, za razliku od današnjeg vremena? - Poslednja predstava koju sam radio u Beogradu bila je pre četiri godine (“Unosno mesto” u JDP), a poslednja velika i zahtevna scenografija pre čak deset - “Figarova ženidba i razvod” u Narodnom pozorištu. Ali, posle toga sam radio u Diseldorfu, Sofiji, Zagrebu... A Osim u Beogradu, od 1999. godine počeli ste da predajete na mnogim fakultetima u svetu? - Najpre sam otišao na Cetinje, gde je te godine osnovana katedra za pozorišnu režiju. U isto vreme počeo sam sa predavanjima na nekoliko američkih univerziteta i zaključno sa 2013. obišao desetak fakulteta. Inače, te 1999. godine na Praškom kvadrijenalu, najvećoj manifestaciji scenografije i kostimografije u svetu, imao sam samostalnu izložbu na kojoj sam prikazao neke radove u specifičnim scenskim uslovima. Posle toga su me kolege iz SAD pozvale na gostovanja širom te velike zemlje. A Zašto reditelji sve češće preuzimaju i ulogu scenografa u svojim predstavama? - Gotovo svi danas aktivni reditelji bili su moji studenti, i ja strepim od pomisli da je na njihovo bavljenje scenografijom uticao moj rad sa njima. Ako jeste, ja sam kao predavač ponosan. A kao kolega duboko povređen... A Gubi li pozorište tom vrstom improvizacije? - Na moju veliku žalost, ova profesija nema teoretičare, istoričare, a ni kritičare. Veoma bih voleo kada bi kompetentna osoba meni, a i ostalim gledaocima, analizirala i obrazložila učestvovanje reditelja kao scenografa. U predstavi sa realizovanim dekorom vrlo teško mi je da prepoznam šta je deo rediteljskog, a šta deo scenografskog zadatka. A Za utisak luksuza na sceni nije uvek nužno imati puno novca? - Jedno je stvar zanata. Profesionalac tačno zna šta gledalac može da vidi i prepozna, a šta mu se zbog udaljenosti scene i svetla može “podvaliti”. Drugo, a mnogo značajnije, jeste izbor i rešenje prostora koji se prikazuje. Balska sala je sigurno efektnija od gimnastičke svlačionice, na primer. Veoma razlikujem scensko od privatnog, premda ni na jednom od ta dva plana ne dozvoljavam da budem prevaren. Inače, za pozornicu, a i mene lično, dobra kopija važi isto kao original. U životu sam se najeo torti koje su bile sa margarinom, a platio sam ih kao da su s puterom. Pristajao sam na to.

Antrfile:

SOFIJA I SARAJEVO

A KAKVI su vam planovi? - Hvatam zalet za realizaciju mjuzikla “Fantom iz Opere” koji treba da radim u Muzičkom pozorištu u Sofiji, a sa sarajevskim Narodnim pozorištem “organizujem” svoj kalendar, gde pripremam balet “Okovani Prometej”.

ARGENTINSKI TANGO

A VAŠA velika ljubav i hobi je argentinski tango, s kojim takođe putujete po svetu? - Upravo sam se vratio iz Istre, gde sam bio na Porečkom tango festivalu, koji je okupio plesne parove iz Evrope i celog sveta. Inače, deset godina se bavim ovom igrom, u kojoj sam pronašao veliko zadovoljstvo. Iako sam klasični tango plesao od male mature, argentinski sam sasvim slučajno upoznao na otvaranju jedne beogradske izložbe. Bio sam i na festivalima u Buenos Ajresu, Palermu, Barseloni, Italiji, Nemačkoj, okruženju. Nemam stalnu partnerku, to vam je ko šta “nahvata”.
Autor: VUKICA STRUGAR
Arhiva vesti