Ovo je priča o ženi koja je tačno znala šta hoće od svog života. Priča o ženi koja živi svoj san.
O ženi koja je, oko četrdesete godine shvatila da je nezadovoljna
svojim životom i zapitala se - a šta sam ja uradila da ispunim svoj san?
O ženi koja već 7 godina se budi bez sata. Koja ne zna
gde će zaspati uveče. Koja nema nikakvu garanciju u životu i zbog toga
je srećna.
Snežana Radojičić je jednog dana prodala svoje
stvari, svojih 5000 knjiga, nameštaj, garderobu i krenula, ne znajući
gde ide, na put – biciklom.
Za prvih godinu dana ‘pedalanja’
Snežana je prošla kroz 13 zemalja, prešavši 12.932 kilometra. Provela je
na biciklu 972 sata i više od 300 noći pod otvorenim nebom. Za to vreme
nastalo je 10.600 fotografija, na kojima se jasno vide 4.392 sata
slobode odnosno 263.520 minuta sreće.
Tako živi već 7 godina. Ne znajući gde će leći, koliko će voziti, gde će stići. I kaže da nikad nije bila srećnija u životu.
“Od momenta kada se ideja o pedalanju oko sveta rodila u mojoj glavi,
niko me nije mogao odvratiti od nje. Sve svoje misli, snage i
sposobnosti usredsredila sam na pronalaženje načina da je i realizujem.
Na ostvarenje te zamisli nije me podstakao nikakav viši ideal ni cilj –
ne mislim da će ovu planetu spasti to što ću putovati ekološkim
prevoznim sredstvom, ne tražim odgovore na večita ljudska pitanja o
smislu, ne očekujem da moj avanturizam ikome postane životni uzor.
Jednostavno, želim da vozim bicikl, da pišem, da crtam, da upoznajem
nove ljude i radim samo ono što me čini srećnom. Jer život je prekratak i
samo jedan. Nemam tačnu maršrutu, nemam zacrtan broj kilometara koje
treba preći u danu, nedelji, mesecu, godini. Budim se sa osmehom, bez
sata, i nikada nikuda ne žurim. Imam sve vreme sopstvenog života da
uradim najbitniju stvar na svetu – da proživim svoj san”, rekla je ona u
emisiji "Život priča" na Prvoj televiziji.
Početak nove 2011.
Snežana je dočekala u posebnom raspoloženju. Donela je neke važne odluke
i krenula u pohod ka ostvarenju sna.
“Za Božić sam prestala da
pušim, nakon 27 godina, tokom kojih nisam zabeležila nijedan jedini dan
bez cigarete! Nije (bilo) lako, ali kada sam izdržala jedan dan, onaj
prvi, znala sam da ću pobediti…I za kraj, ono glavno: kupila sam karte
za Siciliju. Moj potencijalni saputnik — Brajan, s kojim se dopisujem od
oktobra, dolazi 7. marta, a 14. letimo za Palermo…Posle pet meseci
dopisivanja I razgovora Skajpom, Brajan je došao u Beograd, i onaj
osećaj da se znamo sto godina, možda zbog iste vrste ‘ludila’ i sna o
pedalanju oko sveta…Idem tako ulicom sva ushićena, prožeta osećajem da
moj san samo što nije počeo da se ostvaruje. Još samo par sati! Onda
pomislim na dve i po godine istrajnog traženja puta i načina koji bi me
doveli dovde gde sam sada i osetim kako me celu preplavljuje nemerljiva
radost. Počinjem da se smejem naglas, a mogla bih i da pljeskam rukama,
skačem ili vrištim koliko sam srećna.”
Odrastala u centru
Beograda, u prosečnoj porodici, završila književnost, upisala
postdiplomeske, uvek želela da piše, nije mnogo volela da putuje. Od
najranije mladosti pa sve do zrelog doba bila sam potpuno
nezainteresovana za fizička putovanja. Priznavala sam samo putovanja u
sebe, posredstvom lepe knjževnosti, filozofije, psihologije, umetnosti
i, uopšte, duhovnosti. Neizlečivo se zarazila slobodom, magijom
otvorenih puteva, jednostavnim životom u kome brinete samo o tome da
jedete dobro, da spavate na sigurnom i da vam bude toplo. Životom bez
stresa, bez gledanja u sat, bez previše stvari, bez komfora, ali koji mi
daje osećaj da je ceo svet moja kuća - postala nomad. Nisu mnogo
drugačiji ni svetski putnici. Svi imaju predrasude prema nepoznatom i
kad kaže da ide u neku udaljeniju zemlju, svi joj govore da je baš u toj
sledećoj u koju je namerila da ide jako opasno, najgore…
Ponosna je na to što je uticala na ljude kod nas da počnu da ugošćavaju
nepoznate putnike, a ne da ih se plaše. Uprkos uvreženom mišljenju o
srpskoj gostoljubivosti I mi se plašimo da primimo nepoznate ljude.
Screenshot/TV Prva
Snežana
je za B92.net nedavno pričala o svojim iskustvima sa putovanja po
Severnoj Koreji. Njeno iskustvo iz zemlje Kima Džonga Una možete
pročitati OVDE.
Negde pred prvu godišnjicu od početka putovanja, dok je
bila u Rusiji saznaje da joj je čovek kome je iznajmila svoj stan otišao
i ostavio je u dugovima koje i danas isplaćuje, ali i bez
najminimalnijeg sigurnog mesečnog priliva.
Sama, daleko od kuće, bez ikog na koga bih mogla da se oslonim – hitno sam morala da nađem rešenje.
Počela je da radi kao ulični prodavac kvasa, a htela je I da volontira
na nekoj farmi za besplatan smeštaj i hranu. Tada se desilo “veliko čudo
Puta”. Neki od onih dobrih ljudi sa mreže počeli su da mi uplaćuju
novac kako bih nastavila putovanje. Tražili su od mene samo da ne
odustajem od svog sna. Tako sam naučila veliku lekciju – ako slediš svoj
Put, ako ne odustaješ ni kad se nađe u krizi, desiće se čudo.
Drugu godinu putovanja započela s novom verom u ljude, u sebe, u svoj
san. Dobila je ponudu da piše za jedan portal, što je do daljeg rešilo
novčane problem. U drugoj godini su je čekala iskušenja da upozna
različitosti drugog kontinenta i da ih prihvatim. U Kini to nije uspela,
kao ni mnogi drugi.
Ne postoji suštinsko prožimanje i
razumevanje istoka i zapada. Za razliku od zapadnjaka koji misle da im
je sve bogom dano, na dalekom istoku su, zbog mnogoljudnosti nacija
navikli da budu zahvalni I za najmanju sitnicu.Tamo je sve
relativizovano, oni ne očekuju ništa. I to nije fraza za njih.
Takve su im i religije, takvi su im životi. Na dalekom istoku nema
individualizma, pritisak kolektiva je ogroman. Nikada ti neće reći ništa
negativno, ali će ti jasno staviti do znanja da si napravio grešku i da
si time ugrozio kolektiv. Ali zato je za ostale zemlje Jugoistočne
Azije u kojima je vozila vezuju najlepše uspomene. Naučila mnogo,
promenila se, sada joj sa lica ne silazi osmeh.
Iako nije
ranije planirala, odlučila je da se upusti u izazov vožnje bicikla
jednom od najzahtevnijih ruta – kružnom stazom Anapurna. U avanturi koja
je trajala petnaest dana, uspela je da savlada strme litice po kojima
se teško hoda a kamoli vozi, nabujale reke koje se obrušavaju na puteve,
da se izbori sa snegom, poledicama i hladnoćom i na kraju se uspne na
vrh – prevoj Thorung La. Tu, pod krovom sveta, osećajući sopstvenu
ništavnost u odnosu na veličinu i postojanost vrhova oko sebe, doživela
je iskustvo koje slikovito opisuje kao „smrskavanje Ega pod težinom
himalajskih gromada“. A onda se sa visine od 5.416 m na koliko se nalazi
prevoj Thorung la spustila u pustinju i nastavila da pedala.
Screenshot/TV Prva
Nakon petomesečne pauze u Nepalu tokom koje se odmarala
od uspona na Himalaje i pisala roman, došlo je vreme za novu veliku
avanturu – prelazak Gobi pustinje.
Vozeći od jednog pograničnog
mesta uz kinesku granicu, do mongolske prestonice Ulan Batora, za deset
dana prešla je 765 kilometara kroz najseverniju i najhladniju pustinju
na svetu. Tokom tih deset dana doživela je temperaturne raspone od plus
trideset do minus deset, smrzla se kao nikada do sada, imala neke
neobične susrete i našla se u čudnim situacijama, pomerajući opet
granice svojih strahova kao i izdržljivosti.
“Nakon svega, mogu
da kažem da je uz turu na Himalajima, prelazak Gobija bio najteži i
ujedno najluđi poduhvat tokom mog skoro trogodišnjeg putovanja”,
zaključila je Snežana nakon ove avanture.
U tom periodu dobija
finansijsku injekciju u vidu jednog sponzorstva I zadržava se nekoliko
meseci u Nepalu, gde završava svoju prvu knjigu o putovanjima, a treću
po redu (prve dve napisala dok je još živela ‘normalnim’ životom)
“Zakotrljaj me oko sveta”. Posle toga je napisala novu knjigu, “Preko
Himalaja I Gobija”, I dalje putujući, zaustavlja se u Vijetnamu, tamo je
boravila 6 meseci i napisala sledeću knjigu “Nomad”, posle čega je
želela da ode u Japan.
Velika želja joj je bila da obiđe
Severnu Koreju, zemlju o kojoj u većini sveta kruže samo legend. I onda
je jedna Srpkinja rešila ukloni te barijere. Provela je nedelju dala
vozeći bicikl I posle toga napisala knjigu “Severna Koreja – putovanje
po zemlji Kim Džong Una” u kojoj je prenela svoje utiske sa još jednog,
malo je reći neobičnog putešestvija. Evo nekih od njih:
“Sve u Severnoj Koreji je veoma složeno I ne može se
posmatrati crno-belo” su reči koje joj je uputio njen vodič na početku
još jedne avanture. Snežana je provela nedelju dana pedalajući po
najzatvorenijoj azijskoj državi.
“Postoje mnoge zabrane koje su
potpuno nelogične I nejasne, opstaju tek tako, zabrane radi zabrana”,
primetiće Snežana kada joj vodič bude rekao da iz restorana sa 44.
sprata kule ne sme da fotografiše Pjongjanga noću. Da se ne vidi koliko
slabašno svetli velegrad – jer nema dovoljno novca za obnovi starih
instalacija nedovoljnog kapaciteta. Ali, nije u Koreji zabranjeno
slikati samo grad bez svetla, već I ljude – pravo na privatnost je iznad
svega…vodič joj traži da pogleda fotografije koje je snimila i Snežana
postaje svesna da je izvan hotela njena sloboda kretanja ograničena
vidnim poljem vodiča. S druge strane ono što zapadnjački svet smatra
slobodom, u Severnoj Koreji može biti protumačeno kao nepoštovanje.
“Od početka ture vodič nam je više puta ponovio da je u ovoj zemlji sve
stvar poštovanja i poverenja i iznenada postajem svesna da mi je ova
zemlja ukazala poverenje kada mi je odobreno da uđem u nju bez ikakvih
provera, a sve što se od mene traži je poštovanje – ove zemlje I onoga
što je sveto njenim stanovnicima. Koliko samo stavri izgledaju drugačije
kada se promeni perspektiva.”
Najupečatljiviji utisci iz
Severne Koreje – nemaju internet, imaju samo tri TV kanala, svi stariji
od 17 godina moraju da nose značku sa likom lidera, strogo na levoj
strain kod srca. Ima više modela i razlikuju se po društvenom sloju.
Lojalnost partiji je iznad svega, ali se i pored svega toga izuzetno
ceni privatnost .
Sledeće o čemu sanja je Južna Amerika, koja joj je zajedno sa Azijom od početka putešestvija bila najveća želja.
