O namaUslugeProjekti
Rubrike
Kontakt

Press
TV
www
Pod lupom
Naš stav
Pitamo vas
Ebart Lab
Drugi o nama
Galerija
Ко влада српском културом, ко одлучује и поставља кадрове, питање је које се намеће после прозивки и критика адресираних на самог ресорног министра Тасовца, затим низа смена управних одбора и директора културних институција. У скорије време, наиме, Влада Србије сменила је директоре Етнографског и Историјског музеја Србије, као и управне одборе ових институција. Затим, промењен је и УО Народног позоришта у Београду, као и УО Музеја савремене уметности. Скупштина града Београда разрешила је дужности и неке руководиоце градских установа културе… Атмосфери сталног кошкања, а неспровођења конструктивне културне политике, доприносе и расправе какве у јавности воде такозвани „чиновници у култури”.

На питање с почетка текста, универзитетска професорка Милена Драгићевић Шешић одговара да српском културом владају партијски центри моћи, јер су смењени толики управни одбори, којима је тек почео мандат, а добро су радили. Као пример другачије праксе професорка Шешић наводи непартијски Савет за културу града Београда, који је и сама водила, а који је пре две године именовао чланове управних одбора искључиво по стручности и компетенцијама.

– Међутим, већ тада су многи наши предлози промењени, управо на притисак такозваног коалиционог партнера СПС-а. Ово што се дешава сада потпуно је нова реполитизација културе, која показује јасан циљ: да директоре директно поставља владајућа партија. Према томе, и конкурси ће бити про форме. Новопостављени чланови управних одбора имаће задатак да приме за директоре особе по мери и укусу владајуће партије.

Поводом оштре критике саветника за културу председника Србије Радослава Павловића упућене министру културе Ивану Тасовцу, професорка Шешић коментарише:
– Имамо коалициону владу и будући да је председник Србије из једног политичког круга, без обзира на то што је замрзао своју страначку функцију, јасно је које људе узима за своје саветнике. Док је министар културе изабран на предлог другог коалиционог партнера, и припада другом уметничком и културном миљеу. Отуда стална нетрпељивост између та два круга. У Београду, где је највише установа културе, и највише запосленог креативног кадра, приметан је јак партијски утицај кроз градски Секретаријат за културу. Али, мислим да одлучујућу улогу имају људи из сенке, они који су унутар партијских структура препознати као кадрови. Враћамо се на оно што је некада била кадровска комисија Савеза комуниста, и имамо неколико партија које кадрирају са највећим уживањем – објашњава професорка Шешић.

– То је погубно у свим доменима. Зашто нам јавна предузећа лоше послују? Зато што их предводе партијски кадрови одговорни само својој партији, а не јавности. У култури је то најпогубније, јер се ту идеолошки утицај показује не само на менаџерском нивоу, већ и на програмско-садржајно-идеолошком, па и на могућностима отварања различитих перспектива. Бојим се да ове најновије промене у установама културе, упркос томе што на тим листама има људи који треба да добију шансу, има и скандалозних решења, где су директори успешних манифестација смењени, без најаве и тајно, тако да то сазнају тек преко новина. Све указује на један комесарски приступ култури – додаје професорка Шешић.

Од новог директора креће се испочетка, тако да у култури имамо стално полажење од нуле и порицање остварења претходних директора. Професорка Шешић зато истиче непостојање мисије културе, која треба да буде део једног дубоког стратешког промишљања и консензуса колектива, а не пука воља именованог директора, који ће у складу са својим (не)знањем одређивати будући правац једне установе културе.

Књижевник и издавач Владислав Бајац каже да је веровао да је тишина од пар месеци новог министра културе и његових сарадника била продуктивна ћутња.
– Сада видим да су у тој тишини неке ствари припремане. Бојим се да ни оно добро што је припремано неће бити урађено, зато што имамо ону жабокречину у којој сваки чиновник у култури мисли да је цар над царевима – сматра Бајац.

По његовом мишљењу, у српској култури постоје две кључне одлике: недостатак континуитета и примитивизам.

– Заиста не могу да разумем јавни језик такозваног „критичарског погледа на ствари”, где се чиновници међусобно јавно критикују, што уопште није ствар за јавност. Један суштински аматеризам показује се код одлука о смени појединих људи. Када се јавна реч изговора, у овој области којом се бавимо, не би требало да буде изречена у име нити једне партије. Међутим, подразумева се да све што се изјављује припада једној страни, а против је друге, и то је заиста једна шизоидна ситуација која је недопустива у култури једне озбиљне земље. Одређени проценат партијског утицаја може да постоји као и у другим државама, али да је већи проценат на страни културе, планова, просперитета, професионализма. Али, то присвајање људи, ставова, на леву, десну, горњу или доњу полицу заиста је недопустиво, постало је навика јер се избегава да се нешто конкретно уради.

Кокан Младеновић, позоришни редитељ, за наш лист јасно каже да српском културом влада некултура.

– Дефинитивно треба да нас забрине то што која год да је политичка опција на власти нама примитивизам победника не гине. Што се саветника за културу председника Србије тиче, могу само да кажем да је мој рођак са села дефинитивно дошао у град. Континуитет у нашој култури не постоји, а та бахатост нових власти подразумева стално почињање из почетка. То је доказ немања било каквог концепта и вулгарног политиканства које се уплиће у културу. Места у театрима служе за намиривање партијских људи, а та партократија уништава читаву Србију, а самим тим и њену културу – мишљења је Младеновић.

Дакле, уместо културне политике остаје само – политика. 

Марина Вулићевић
објављено: 28.06.2014.

Извор: Политика
Фото: Л. Вулетић, А. Васиљевић, Р. Крстинић.
Arhiva vesti