O namaUslugeProjekti
Rubrike
Kontakt

Press
TV
www
Pod lupom
Naš stav
Pitamo vas
Ebart Lab
Drugi o nama
Galerija
Optuženik kojem Srbija ne želi biti žirant
02. Jul 2014. godine
Tribunal kao da uzima kredit kojim će otplatiti vlastitu neodlučnost i(li) nesposobnost da Šešelju sroči i izrekne presudu.
Ima li haški optuženik i, svojevremeno, dobrovoljni useljenik u Sheveningensku ćeliju Vojislav Šešelj razloga da se plaši slobode? Imaju li neki slobodni u Srbiji razloga da se plaše Šešelja na slobodi?

I na kraju - ili pre svega - kojim razlozima je vođen Haški tribunal (ICTY) da Šešelju, nakon 11 godina - katkad tragikomičnog sudovanja - ponudi formalno privremenu, takozvanu - uslovnu slobodu?

I čemu uopšte ova groteska?

Suština i smisao tog pojma sažeti su upravo u haškom zahtevu i spisku garancija koje Tribunal od Beograda traži za Šešelja, tim pre što sudsko veće ICTY-a, očito, više ne zna šta s njim činiti posle više od decenije jalovog uterivanja pravde.

Jer, Šešelj je u međuvremenu postao rekorder po vremenu provedenom u ćeliji Tribunala s obzirom na to da je samo duže od četiri godine čekao početak suđenja, ali sud ni potonjih sedam godina nije uspeo da, kako u Hagu običavaju reći, “izvan razumne sumnje” odmeri, utvrdi i dokaže njegovu odgovornost i krivicu.

A optužen je za zločine protiv čovečnosti te kršenje zakona i običaja ratovanja - progone na rasnoj, verskoj i politčkoj osnovi, napade na civile i ubistva u Hrvatskoj i BiH tokom ratnih sukoba ‘90-ih.

U međuvremenu, Šešelj se razboleo - prema tvrdnjma partijskih sudrugova iz decembra 2013 - operisan mu je rak debelog creva i, navodno, ima metastaze na limfnim čvorovima.

Ne žele reprizu slučaja Milošević

Čak i da dugoročne prognoze nisu blizu istini, nema sumnje da Tribunal ni po koju cenu ne želi tu neizvesnost i reprizu slučaja Milošević. Ako im je nekadašnji predsednik SRJ i Srbije umro u ćeliji, ne dočekavši presudu, bilo bi teško objašnjivo i razumljivo da im se isto dogodi i sa Šešeljom.

I eto suvislog objašnjenja otkud to naprasno dopisivanje Haga s Beogradom. Tribunal, kao da uzima kredit kojim će otplatiti vlastitu neodlučnost i(li) nesposobnost da Šešelju sroči i izrekne presudu - pa kakva god ona bila - sad od Vlade Srbije traži da Sudu bude žirant i jamči za prostojno i dostojanstveno ponašanje ovog optuženika kad ga haški arbitri na neodređeno vreme isporuče domovini.

Da paradoks bude veći, srpskoj vladi uručen je spisak uslova po kojima bi ona praktično preuzela ulogu sadašnjih zatvorskih čuvara i upravnika iz Sheveningena, garantujući da će Šešelj biti u kućnom pritvoru, bez kontakta sa žrtvama i svedocima i bez mogućnosti da na bilo kakav način na utiče na neka eventualno nova svedočenja.

Istovremeno, Vlada mora da mu jamči sigurnost tokom boravka na privremenoj slobodi na kojoj će biti bez pasoša i uz obaveznu policijsku pratnju ako bude morao do lekara.

Obaveza Beograda je i da o situaciji u dnevnoj i spavaćoj sobi Šešeljeve kuće u Batajnici izveštava Hag svake dve sedmice ili, pak, istog časa ako Šešelj na bilo koji način prekrši uslove puštanja na privremenu slobodu.

Kakva bi onda suštinska razlika bila između Sheveningena i Batajnice? Narod im je to odavno lakonski sročio: Brigo moja, pređi na drugoga.

No, Vojvoda od zarđale kašike, kojom je svojevremeno pretio kao alatom za klanje Hrvata, već je inadžijski otežao posao obema stranama i poručio kako mu ne pada na pamet da se u bilo čemu pridržava spiska ograničenja.

Pristaje jedino da ne napušta Srbiju. Međutim, odmah bi se, kaže, latio politike i učestvovao u političkom životu, na javnim skupovima davao intervjue, gostovao u TV-emisijama te “javno kritikovao Haški tribunal kao nelegalan međunarodni sud”. Ne bi se nipošto javljao policiji niti nosio elektronsku narukvicu ili nešto slično tim spravama što „narušava ljudsko dostojanstvo”.

Teško je ovog časa proceniti da li su više vrućeg kestenja u šake premijeru Aleksandru Vučiću i njegovim saradnicima sručili Tribunal ili Šešelj.

Pre svih se u nebranom grožđu našao Rasim Ljajić, predsednik Nacionalnog saveta za saradnju s Tribunalom, koji - po opisu posla - mora biti na izvol’te i medijima i Hagu, uveravajući usput sagovornike zašto je slučaj Šešelj “presedan po više osnova”.

“Prvi put sudsko veće pokreće ovakav postupak i stvara uslove pod kojima jedan zatvorenik može da bude pušten, a da taj isti zatvorenik - ne želi da bude pušten“, požalio se Ljajić novinarima.

Pravosudna mašnica

Rasim, verovatno, nema dilemu o čemu je reč, niti je usamljen u tom promišljanju. Ali, nevolja je što u ovom času niko iz državnog vrha, uključujući i tobože svemoćnog i svekolikog vođu, premijera Vučića, nema petlju da ICTY-u i haškim sudijama u lice saspe tvrdnju kako na paket koji kane isporučiti Srbiji licemerno stavljaju tobožnju pravosudnu mašnicu, a zapravo je vezuju u politički čvor.

Ni nekadašnjoj direktorici Fonda za humanitarno pravo (FHP) Nataši Kandić, koja bi - sudeći po mnogim dosadašnjim izjavama - Šešelja najradije videla na dugogodišnjoj robiji, nije sporno da su vođa radikala i Tribunal “u specifičnoj situaciji”.

Utoliko pre i ona sugeriše da bi ICTY, po logici stvari zbog koji je osnovan, morao preuzeti više obaveza i brige o Šešelju nego što ih sad traži od Srbije.

“Neka Haški tribunal hapsi Šešelja ako on već kaže da ne želi poštovati nijedan uslov za puštanje iz pritvora. Neka donese odgovarajuću odluku u tom slučaju, a ne da umesto toga Šešelj bude u srpskom pritvoru. Uostalom, u slučaju njegovog dolaska u Srbiju, to je svako čudo za tri dana”, prokomentarisala je Nataša Kandić dopisivanje Haga s Beogradom.

Da li bi - ako ga iz Sheveningenske ćelije pod ma kojim uslovima isporuče Srbiji - Šešelj zaista bio “svako čudo za tri dana”?

U sadašnjim okolnostima - vrlo moguće, šta više - za vladajuću političku elitu čak i vrlo poželjno. Jer, treba imati u vidu da Šešelja pre nekoliko decenija jesu stvorile okolnosti, ali su ga gradili i nadograđivali mediji i novinari.

Retko kad je to bilo spontano i stihijski, već uglavnom dozirano i strateški, po potrebi politike koja je krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina vođena na srpskom delu razvalina bivše Jugoslavije.

Dakle - Šešelj je bez medija i medijske podrške nalik velikom balonu koji samo ispušta nepristojne zvuke u sobi u kojoj vam ispadne iz ruku i izmakne kontroli. A to kratko traje.

Pojednostavimo stvari ovako: kome bi Šešelj na aktuelnoj političkoj sceni najviše mogao da naudi kao nezgodan svedok? Mnogima, ali danas pre svih svojim donedavnim prvim stranačkim violinama Tomislavu Nikoliću i Aleksandru Vučiću, koji su radikalski trubački orkestar preobukli u tobožnji proevropski hor slatkorečivih i uglavnom nesposobnih demagoga.

Međutim, upravo je Vučić većinu medija u Srbiji poslednjih meseci disciplinovao do očigledne (samo)cenzure i zvuči neverovatno da bi tek tako dopustio Šešelju da se razmahne po štampi i zajaši stolice i mikrofone u televizijskim studijima.

Ne bi to bila cenzura - Vučić bi kao pokriće za javnost i adute da mu stavi flaster na usta nesumnjivo iskoristio eventualne garancije Vlade Srbije Tribunalu da će Šešelj sedeti bez telefona u dnevnoj sobi i da zato ne može u medije niti novinari mogu njemu na kafu. No, s obzirom na to da ga dobro poznaje, malo je verovatno da i Vučić može zamisliti vojvodu Voju kako, u šlafruku i papučama, ćutke piše memoare u Batajnici.

Znaju to i radikali pa su, iščekujući povratak šefa iz Haga, tražili da ga Tribunal "bezuslovno pusti" na slobodu, a Vučiću i Nikoliću poručili da se "ne igraju glavom" i na pamet da im ne padne hapšenje, jer - "Neka se sjeti kako su prošli svi oni koji su hapsili Šešelja - od Tita do Ðinđića... Svi su oni odavno nestali sa političke scene i to je poruka koju danas upućujemo vladi Srbije”, rekao je jedan od potpredsednika radikala Nemanja Šarović.

Vučić će jedva dočekati da u domaćim medijima poentira uzvraćajući na ove poruke radikalskoj ekipi i niko ga od novinara neće podstetiti da je to ista ona ekipa s kojom je do juče igrao duple pasove u napadima i na Đinđića i na potonje vlade. Napadao ih je, s desna - a kako drukčije - sve dok, što reče Zoran Živković, jedan od pemijera tom u međuvemenu i sam nije dobio izliv vlasti u mozak.

A na kraju, pitanje s početka - ima li i Vojislav Šešelj razloga da se plaši slobode koju bi mu kućni pritvor doneo umesto haške ćelije? Laicima koji tvrde da bi ga mogao sačekati nastavak postupka pokrenutog zbog sumnje da je umešan u ubistvo premijera Zorana Đinđića 2003. odgovor je - ne, sve dok protiv Šešelja traje postupak u Tribunalu, jer ima pravno-hijerarhijsku i procesnu prednost.

Poruka prije Haga

Međutim, ne treba zaboraviti činjenicu da je Šešelj sam i dobrovoljno otišao u Hag upravo nekoliko dana pre atentata na Đinđića. Tužilaštvo u Beogradu je Šešelja teretilo da je u drugoj polovini 2002. postao pripadnik organizovane zavere tzv. zemunskog klana da se likvidira tadašnji srpski premijer. Pripadnici klana su u međuvremenu ili osuđeni i robijaju ili su u različitim okolnostima likvidirani, ali politička pozadina ubistva nikad nije razjašnjena. Tajming tadašnjeg Šešeljevog dobrovoljnog odlaska u Hag, dve nedelje pre Đinđićevog ubistva, mnogima naknadno raspirio je sumnju da tu “nisu čista posla”.

Tim sumnjama samo dodatno mogu doprineti činjenice da je na mitingu pre dolaska u Hag Šešelj poručio kako će “doći kraj vladavine Amerikanaca i njihovih saveznika Đinđića i Koštunice”. U okviru istrage za ubistvo Đinđića, Šešelj je na saslušanju u haškom pritvoru u avgustu 2003. rekao da je “bio u toku” i znao “da se sprema vrlo krvav obračun”.

“Nisam znao da će biti ubijen Đinđić, ali sam znao da će krv pasti do kolena”, rekao je tada Šešelj.
Koja i kakva karika u toj priči je bio, jeste ili tek može biti i Vojislav Šešelj - pitanja su na koja svi odgovori do daljeg ostaju neizgovoreni jer ima još neotvorenih karata u tom špilu.

U međuvremenu se čeka odgovor (ili izgovor) Vlade Srbije Hagu na dostavljeni spisak želja. Šešelj ima samo jednu - osvetu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera
Piše: Velimir Ilić

objavljeno: 29. jun 2014.


Arhiva vesti