O namaUslugeProjekti
Rubrike
Kontakt

Press
TV
www
Pod lupom
Naš stav
Pitamo vas
Ebart Lab
Drugi o nama
Galerija
NEIZBRISIV TRAG U NAŠOJ I SVETSKOJ UMETNOSTI
30. Avgust 2019. godine
Danas
IN MEMORIAM Preminuo slikar Vladimir Veličković (1935–2019) Ko je imao privilegiju da, od kraja osamdesetih naovamo, studira na nekom od fakulteta smeštenih na Studentskom trgu u Beogradu, morao se kad-tad susresti sa impresivnim muralom na zidu Filozofskog fakulteta. Figura čoveka, malo pognuta, koja kao da se penje ili se nalazi ispred otvorenih vrata od kojih počinje traka svetlosti sve do dna murala - delovala je zagonetno, imala u sebi nešto od dinamike i mukotrpnosti uspinjanja ili oklevanja pred nekom tajnom. Mural je nastao u čast devetog Samita nesvrstanih koji je, u sam sumrak svega obećavajućeg u vezi sa ovim pokretom i onim zbog čega je osmišljen, održan u Beogradu 1989. godine. Iza murala stajao je umetnik Vladimir Veličković i to je trajno ostalo jedno od onih imena čiji je rad bio prepoznatljiv ne samo studentima istorije umetnosti već i ostalim njihovim kolegama sa pomenutih fakulteta, pa i široj javnosti. Vladimir Veličković, jedan od najznačajnijih srpskih slikara, srpski i francuski akademik, preminuo je juče, 29. avgusta, u Splitu, u 85. godini, saopštila je Srpska akademija nauka i umetnosti. Rođen je 1935. godine u Beogradu. Diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu 1960. i bio saradnik majstorske radionice Krste Hegedušića u Zagrebu (1962-1963). Bio je jedan od osnivača i članova čuvene umetničke grupe Medijala. Prvu samostalnu izložbu održao je 1963. godine u Muzeju savremene umetnosti. Od 1966. živi u Parizu, gde je 1983. godine počeo da radi kao profesor na Visokoj nacionalnoj školi likovnih umetnosti u Parizu. Godine 1985. izabran je za člana van radnog sastava Srpske akademije nauka i umetnosti, a njegova pristupna akademska beseda bila je impresivna izložba u Galeriji SANU 1986. U istoj galeriji priredio je još dve velike izložbe (2002. i 2013. godine). Realizovao je više od sto samostalnih izložbi u mnogim gradovima sveta. O radu Vladimira Veličkovića snimljeno je 12 dokumentarnih filmova i objavljeno 15 monografija. Njegova dela se čuvaju u brojnim javnim i privatnim kolekcijama u Argentini, Austriji, Belgiji, Brazilu, Venecueli, Velikoj Britaniji, Grčkoj, Danskoj, Iranu, Italiji, Japanu, Nemačkoj, Norveškoj, Poljskoj, Slovačkoj, SAD, Finskoj, Francuskoj, Holandiji, Čileu, Švedskoj, Švajcarskoj, zemljama bivše Jugoslavije i Srbiji. U Francusku akademiju lepih umetnosti (l’Académie des Beaudž Arts de l’Institut de France) primljen je 2005. godine. Godine 2009. osnovao je Fond Vladimir Veličković - za crtež, za podršku mladim srpskim umetnicima. Od 2014. bio je član Upravnog odbora Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, a u zbirkama Muzeja nalaze se slike, grafike i crteži nastali u periodu od 1958. do 2013. godine. Veličković je bio član i Makedonske akademije nauka i umetnosti, odlikovan je najvišim francuskim priznanjima - Ordenom za umetnost i književnost u rangu viteza i Ordenom viteza Legije časti. Još koliko u maju, na Venecijanskom bijenalu, posetivši paviljon Srbije, izjavio je za Danas da „Srbija dobro izgleda i da se nismo obrukali“, a prethodne godine bio je jedan od umetnika na 57. Nastavak na 22. strani Nastavak sa 21. strane Oktobarskom salonu, koji je u svom katalogu preneo reči francuskog pisca Mišela Onfrea o Veličkovićevoj umetnosti. „Veličkovićeva gramatika nam je poznata: gavranovi, žičane ograde usred geografskog ništavila, vešala, ponekad skele potrebne za vešanje čoveka: ružičasta žarišta, razbuktali plamenovi i guste mase dima, nepregledni, pusti predeli, pesak, prostranstva izgorene, uništene zemlje, leš bez glave; drugde, na nekom drugom platnu, glava bez tela, pacovi koji beže, bezglavi psi, čovekov leš koji pada u prazninu... Kada izađemo iz platna, njegovi mirisi nas i dalje progone... Pokušavamo da umaknemo nasilju smrada, zaraze, memle, ali njihovo prisustvo nas ne napušta: čujemo zvuk kljucanja ptice koja rije zemlju u potrazi za crvom, verovatno zasićenim ljudskim mesom; udaljeno pucketanje vatre; škripu vešala; tihi krik obezglavljenog; zveckanje kandži pacova koji beže od ljudi, s tragom njihove krvi na brkovima; dah što ispušta meso padajući prazninom u susret svojoj metafizičkoj sudbini; ili obešenog kog blago njiše vetar s Balkana, Arapske pustinje ili drugih prostora na kojima večiti povratak nagona smrti danas donosi posledice koje čine istoriju... Onome ko ovako oseti, ovako čuje slikarstvo Vladimira Veličkovića, prizor će govoriti nešto drugo, drugačije. Od tada će on na drugi način gledati njegove metafizičke slike. Tišina slikarstva - njegovog slikarstva - ne sme nas sprečiti da od celog tela tražimo da učestvuje u svečanosti koju nam nudi umetnik. Iako se ta svečanost odvija na rubu provalije. Ljudi kopaju svoje grobnice, slikar ih samo osvetljava.“ „Svojim delom i delatnošću dao je veliki doprinos aktivnostima SANU, posebno u okviru Odeljenja likovne i muzičke umetnosti. Ostavio je trajni beleg u oblasti kulture i umetnosti Srbije i njene afirmaciji u svetskim razmerama“, kaže se u saopštenju SANU. „Srpska kultura i čitavo društvo uzdrhtalog srca dočekali su tužnu vest o smrti slikara Vladimira Veličkovića, srpskog i francuskog akademika i stvaraoca prometejske snage“, navodi se u telegramu saučešća ministra kulture i informisanja Vladana Vukosavljevića. „Bio je jedna od najamblematičnijih figura srpske kulture, inspiracija generacijama umetnika u Srbiji i u inostranstvu. Vredan, delatan, talentovan, plodan u svom autentičnom stvaralaštvu i uzorit u životnom stavu, Veličković je bio zlatni presek onog najkvalitetnijeg što je srpska kultura porađala.“

Antrfile:

Uroš Đurić: Pomerao granice sopstvene produkcije i naše kulturne paradigme

Uroš Đurić, slikar, ima mnogo sećanja u vezi sa Vladimirom Veličkovićem budući da su se njegovi roditelji s njim družili i da su išli na letovanja zajedno. Kaže da će Veličkovića najviše pamtiti po duhu, dostojanstvu u najgorim vremenima za Srbiju, kao nekog ko je uvek bio u skladu sa aktuelnim trenutkom, ko je pomogao...
- Pamtiću ga najviše po duhu. Bio je prisutan u mom životu od samog početka. Moja majka i on su bili bliski prijatelji još iz gimnazijskih dana, potom su zajedno studirali na Arhitektonskom fakultetu tako da smo bili porodično povezani i zajedno smo letovali u zlatna vremena sedamdesetih i osamdesetih godina u Dubrovniku, na Visu, Lapadu... To su za mene bile formativne godine u kojima sam posmatrao njegov uspon iz prve ruke, dakle od dečačkih dana. Kao tinejdžer držao sam poster njegove izložbe u svojoj sobi.
Njegove izložbe su bile spektakularne. On je svakim sledećim nastupom pomerao granice sopstvene produkcije, a i naše kulturne paradigme, pogotovo one koju bismo mogli da nazovemo mejnstrimom u ovdašnjoj kulturi. Jer interesantno je, kada je krenula pomama za njegovim radovima koji su dolazili u kuće uglednih ljudi, recimo, iznad trpezarijskog stola bi se mogao videti Veličkovićev rad u kome bi pacovi ulazili kroz anus obezglavljenog čoveka i izlazili u skoku kroz njegov vrat. Niko nije nikada video problem u tim sadržajima. Neverovatno da smo se od takvih motiva i takvih radova sroljali na ovo što imamo danas kao standarde u tom građanskom okviru pogleda na savremenu umetnost.
Veličković je pokazao veliko dostojanstvo i u vremenima koja su bila gadna - od 1990. pa nadalje. Ostao je ponosni predstavnik ove sredine u inostranstvu i mislim da je njegova ljudska i životna orijentacija bila i ostala jugoslovenska. On je, zaista, jedan od onih autora koji su među prvima dobili prvo i zasluženo priznanje van zemlje i time otvorili mogućnost sledećim generacijama da budu vidljivije i prihvaćenije. U tom smislu, sa njim nestaje jedna epoha u kojoj je razvoj, pogotovo tih radikalnih umetničkih praksi bio nešto što se podrazumevalo. Da je cilj svake umetnosti da se dosegne jedan visok nivo kojim se može parirati visokim trendovima u svetu, a da se opet ostane svoj, da se ostane jedna autentična autorska ličnost. Veličković je bio poseban u svakom smislu. Bio je veliki erudita i, ono što je jako važno, on je uvek živeo u aktuelnom trenutku, u ovom vremenu. To je izuzetno retko. On je pratio i poznavao kako svetsku tako i domaću scenu. Bio je živi učesnik do poslednjeg daha a njegova inicijativa kojom je svoju nacionalnu penziju pretvorio u fond za nagradu za crtež mladim umetnicima je izuzetan doprinos ovom društvu. Njemu je bilo stalo do Beograda, do Srbije i ovog kulturnog prostora da ne ispadne iz koloseka, taj njegov napor je uvek bio vezan za lično odricanje. Bio je deo Beograda do poslednjeg trenutka.
Autor: I. MATIJEVIĆ
Arhiva vesti