|
|
|
RAMBUJEJE BIO OKVIR ZA UCENE 8. Jun 2022. godine
PolitikaREAGOVANJE MINISTARSTVA SPOLJNIH POSLOVA
Intervju s Tomasom Šibom, ambasadorom Nemačke u Beogradu, koji je objavljen u „Politici" pod naslovom „Donbas i Kosovo ne mogu nikako da se uporede", sadrži niz netačnih tvrdnji i kvalifikacija.
Zanemarujući da je u dugom vremenskom periodu SR Jugoslavija bila suočena sa snažnim albanskim separatizmom na KiM, ambasador Šibje izneo netačnu tvrdnju o „ugnjetavanju Albanaca i njihovom isključenju iz javnog života" i, ignorišući čitav niz činjenica i rezolucija Saveta bezbednosti UN, zaključio da se NATO odlučio za napad na SRJ „tek kada su bila iscrpljena sva sredstva diplomatije".
Istraživanja, koja se mogu potkrepiti odgovarajućom dokumentacijom, potvrđuju da je u godinama uoči agresije na SRJ nad Albancima na KiM zaista vršeno nasilje, ali to nasilje su vršile terorističke grupe albanskih cenaratista.
REAGOVANJE MINISTARSTVA SPOLJNIH POSLOVA
Rambuje je bio okvir za ucene
Sa prve strane
Ove grupe su, osim policajaca i srpskih civila, ubijale i svoje sunarodnike lojalne Republici Srbiji.
Rezolucijom Saveta bezbednosti UN 1160 (1998) potvrđene su obaveze svih članica UN na očuvanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ (danas Srbije) dok su akti tzv. Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) i drugih oružanih grupa kosovskih Albanaca kvalifikovani kao „teroristički". Savet bezbednosti UN je u više navrata izričito osudio terorističke akte OVK kao i „svaku spoljašnju podrška terorističkim aktivnostima na Kosovu, uključujući finansiranje, naoružavanje i obuku".
Reakcija oružanih snaga SRJ i policije Srbije bila je usmerena na suzbijanje separatizma i terorizma, a o nepostojanju „deklarisanih razloga" za napad na SRJ su i činjenice potvrđene u Nemačkoj. U periodu koji prethodi agresiji na SRJ, Ministarstvo spoljnih poslova Nemačke je (12. januara 1999) Upravnom sudu u Triru ukazalo da „operacije snaga bezbednosti nisu bile usmerene na kosovske Albance kao na etničku grupu, već na militantne protivnike i njihove navodne sledbenike". Primera radi, i Upravni sud Bavarskeje zaključio da izjave o sistematskim progonima albanskog stanovništva na Kosovu nisu potvrđene izveštajima MSP Nemačke, ukazavši da „jake jugoslovenske operacije od februara 1998. predstavljaju snažnu akciju protiv kretanja paravojnih formacija... Državni program progona usmerenog protiv celokupne zajednice etničkih Albanaca niti postoji niti je postojao".
Suprotno tvrdnji ambasadora Šiba, mirna sredstva rešavanja krize na Kosovu nisu bila iscrpljena. Jasno je da ni pregovori u Rambujeu nisu bili „mirno sredstvo rešavanja" krizne situacije, već okvir za iznošenje ucena.
NATO je delovao suprotno Povelji UN, koja ne dopušta izuzetke od pravila sadržanog u članu 53 da „bez odobrenja Saveta bezbednosti neće po regionalnim sporazumima niti preko regionalnih organizacija biti preduzeta nijedna prinudna akcija". Iako je bilo izvesno da ne postoji mogućnost, niti da postoje razlozi za usvajanje rezolucije Saveta bezbednosti kojom bi se NATO ovlastio da upotrebi oružanu silu protiv SRJ, nije učinjen ni predlog da se pitanje iznese i pred Generalnu skupštinu UN. Nije poštovan ni član 5 Rezolucije Generalne skupštine 3314 (1974) o definiciji agresije koja predviđa da „bilo kakav razlog ma koje prirode, bilo politički, ekonomski, vojni ili drugi, ne može da služi kao opravdanje agresije". Da je oružana akcija NATOa bila protivpravna jasno proizlazi i iz stanovišta Međunarodnog suda pravde u slučaju vojnih i paravojnih aktivnosti u Nikaragvi i protiv nje (1986).
U osnovi jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosovajeupotreba oružane sile NATOa i OVK. Stoga se „slučaj Kosova" ne može opravdati kriteriju
mom koji iznosi ambasador Šib daje „proglašenje nezavisnosti isključivo moguće ako se pri tome ne krši zabrana upotrebe sile".
Ambasador Šib izneo je tvrdnju da se godinama intenzivno radilo na iznalaženju rešenja za status Kosova koje bi za obe strane bilo prihvatljivo i da je tek nakon što su se ovi pokušaji izjalovili proglašena tzv. nezavisnost Kosova. On ignoriše činjenice da albanska strana nije vodila smislen dijalog već je insistirala na nezavisnosti kaojedinom mogućem rešenju, bez ulaganja napora da se obezbede minimalni standardi poštovanja ljudskih prava, spreče progoni i obezbedi povratak srpskog i ostalog nealbanskog stanovništva.
Kako se navodi u Rezoluciji 1782 (2011) Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, kojim se usvaja Izveštaj o nečovečnom postupanju sa ljudima i nedozvol>enoj trgovini ljudskim organima na Kosovu, „tokom odlučujuće faze oružanog sukoba, NATO je preduzimao akcije u formi vazdušnih napada, dok je suvozemne operacije izvodila OVK, koja je de fakto bila saveznik međunarodnih snaga", i dalje navodi da su se nakon „povlačenja srpskih vlasti, međunarodna tela odgovorna za bezbednost u velikoj meri oslanjala na političke snage na vlasti na Kosovu, među kojima su mnogi od njih bili bivši pripadnici OVK". U istom izveštaju se navodi činjenica da su međunarodne organizacije na Kosovu „favorizovale pragmatičan pristup radi kratkotrajne stabilnosti po svaku cenu žrtvujući osnovne principe pravde".
Sve rezolucije u pogledu Kosova koje je usvojio Savet bezbednosti UN, kao jedini međunarodni autoritet kome je povereno očuvanje međunarodnog mira i bezbednosti, zasnivaju se na principu zaštite suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ. Teritorija KiM je Rezolucijom 1244 stavljena pod međunarodnu upravu, uz garanciju teritorijalnog integriteta SRJ i sa ciljem izgradnje suštinske autonomije i samouprave, a ne radi stvaranja nezavisnog Kosova.
U osnovi međunarodne uprave nalazi se pristanak SRJ, a KiM Rezolucijom 1244 nije istrgnuto iz suvereniteta Srbije, već je cilj bio da se uspostavi uprava koja će obezbediti suštinsku autonomiju uz poštovanje teritorijalnog integriteta SRJ, odnosno Srbije.
Iako pregovori o statusu nisu doveli do sporazuma, na teritoriji KiM je uz široku podršku pojedinih država bilo izraženo nastojanje da se sprovede plan Martija Ahtisarija, koji nikada nije iznet na glasanje pred Savet bezbednosti UN, a koji je modifikovan na taj način da nakon proglašenja nezavisnosti ključnu ulogu u nadzoru nad institucijama imaju upravo one države koje su zagovarale kreiranje nezavisnosti Kosova. Prema Rukovodećim principima Kontakt grupe za rešavanje statusa Kosova (2006) „svako rešenje kojeje unilateralno ili rezultira iz upotrebe oružane sile biće neprihvatljivo". Jedino moguće rešenje za status KiM je, kako je navedeno i u Rukovodećim principima Kontaktgrupe, da „dogovoreno rešenje bude međunarodni prioritet" i da Jednom kada proces otpočne on ne može biti blokiran i mora se dovesti do kraja", a da „konačnu odluku o statusu Kosova treba da potvrdi Savet bezbednosti".
I pored sistematskog kršenja međunarodnog prava i Rezolucije 1244, Kosovo ni danas nije, ni de jure ni de fakto, formirano kao nezavisna država. Pitanje Kosova, uključujući tu i pitanje statusa Kosova, još uvek je pred Savetom bezbednosti, čije odluke, utemeljene na međunarodnom pravu i potrebi očuvanja međunarodnog mira i bezbednosti, garantuju suverecitet i teritorijalni integritet Srbije.
Glavni pravni savetnik MSP
Antrfile:
Autor: DR ALEKSANDAR V. GAJIĆ
|
|
Arhiva vesti
|
