|
|
|
ČOVEK KOJI KULTURE ČITA JEZIKOM IGRE 18. Mart 2019. godine
BlicSIDI LARBI ŠERKAUJI, JEDAN OD NAJZANIMLJIVIJIH KOREOGRAFA DANAŠNJICE, STIŽE U BEOGRAD
Pred zvanični početak Festivala igre, njegova trupa Eastman iz Antverpena, u Sava centru izvodi “Fractus V”, delo inspirisano tekstovima filozofa Noama Čomskog.
Pred svoj prvi dolazak u Srbiju, Šerkauji govori za “Blic”.
Vaš rad kritičari često opisuju kao multikulturnu eksploziju na sceni.
Pre svega, mislim da za umetnike u bilo kojoj oblasti nije potrebna definicija. Ja igram jer ne želim da budem deo neke definicije. Ali ponekad je ljudima potrebno objašnjenje, da kažete ko ste, odakle dolazite i šta radite.
Ono što radim odnosi se na pokušaj da budem što bliže stvarima do kojih mi je stalo, koje volim i koje smatram da treba braniti. Idejama za koje želim da se zauzmem.
To mogu biti različite teme iz različitih kultura, elementi koji su meni važni ili predstavljaju deo mene. Radeći sa flamenko umetnicom Marijom Pažez, nisam istraživao definiciju flamenka, već pokret. Dakle, kada ljudi kažu da “on ume da promeša kulture”, ja kažem, ne, ja ih samo tumačim, ili prevodim na jezik savremene igre.
Da li postoje elementi islamske kulture u kojoj ste bili odgajani ili fl amanske kulture s kojom ste odrastali, a koji su bitni za vaš rad i pristup? - Verujem da je arapska tendencija da se svet posmatra naopačke. Takođe, postoji i “tečnost” pokreta. Volim tok koji je svojstven arapskoj kaligrafiji, gde su slova povezana i reči prepletene. Pisanje zdesna nalevo ponekad mi je pomagalo da sagledam stvari iz druge perspektive.
Kada sam bio dete, imali smo stihove iz Kurana napisane u kaligrafiji iznad naših vrata. Voleo sam tu estetiku.
Mislim da je ta estetika deo mene, arapski osećaj lepote.
Ali ideju o onome šta ja smatram lepim oblikovala je i moja majka, koja je katolkinja i koja me je vodila u katedralu u Antverpenu kako bi mi pokazivala slike u njoj.
Istovremeno, ima mnogo stvari koje moji roditelji ne smatraju lepim, ali koje sam naučio da cenim. Mislim da je zaista važno ispitati stvari koje smatrate ružnim jer su to često predrasude.
Kada ste se zainteresovali za umetničku igru? - Kada sam imao 14 ili 15 godina. Zbog mog porekla, jedina mogućnost da vidim igru nudila se kroz različite emisije na televiziji. U školi sam bio dobar u jezicima i matematici. Međutim, bio sam stidljiv i nisam znao kako da se izrazim. Kada sam video umetnike kao što je Dženet Džekson i druge pop muzičare osamdesetih koji su izvodili numere gde su se svi kretali zajedno, to me je istinski privuklo.
Počeo sam da ih imitiram.
Jednom sam sa drugovima iz škole učestvovao na plesnom takmičenju, i tamo je bio neko sa televizije, ko me je pozvao na pravu audiciju za trupu. Pripremio sam nešto što sam takođe uzeo iz nekog TV formata i došao na audiciju, prošao je, a onda sam upoznao profesionalne igrače u ovoj trupi. Rekli su mi “dobar si igrač, ali moraš uzeti časove igre” - rekao sam “aha, OK”. Bio sam tako daleko od tog sveta.
Odjednom sam počeo da učim džez, balet, hip-hop, flamenko, stepovanje, malo od svega. Počeo sam da otkrivam igru. Uspeo sam da se upišem u antverpensku Školu umetničke igre. Tamo sam se susreo sa modernom igrom.
Ko ili šta su bili vaš najraniji uticaji? - Posle jednog takmičenja 1995. godine koreograf Vim van de Kejbus predložio mi je da nastavim školovanje kod Ane Tereze de Kersmaker. Odjednom se otvorio svet savremene igre. Upoznao sam rad Pine Bauš - za koji sam mislio da je neverovatan jer je bio veoma emotivan. A onda sam video neki rad Alena Platela - što je bilo veoma grubo za mene, vrlo neprijatno.
Podsetio me je na decu najnižih društvenih klasa, pa sam želeo da se izvučem iz toga. Rekao sam mu: “Tvoj komad me boli”.
Video sam delo Vima van de Kejbusa, koji je bio gotovo životinjski, ali u načinu na koji su se kretali igrači mogao sam da “vidim” svoju mačku - i to me je stvarno dotaklo. I Triša Braun mi je bila inspirativna jer sam u njenim pokretima video časove anatomije koje sam pohađao. I na kraju, ali ne manje važno, rad Vilijama Forsajta, čiji matematički način strukturiranja, crtanje krugova laktom i glavom - jesu bili nešto čemu sam želeo da se približim kao biće koje želi da se savršeno kreće.
A sada? - Kako vreme prolazi moja istraživanja idu sve dalje i dalje u prošlost. Ljude koje sam nabrojao su uticali na mene kada sam imao oko 20 godina, ali sad kad sam stariji, mnogo sam više pod uticajem stvari koje su me zanimale kada sam bio dete - kao što su crtanje, matematika i slike. Kod kuće smo uvek imali sve islamske molitve, u kaligrafiji.
Moja estetika, moj osećaj za lepo je dolazio iz mog detinjstva. Moj glavni izraz je bio crtanje - i zaista mislim da sam mnogo više slikar nego koreograf.
Kada stvaram komad, to je kao crtanje. Čak i kada pevam, ja zapravo igram - to je kao koreografija unutar tela - vaša usta se kreću, vaša dijafragma, vaša nepca - morate imati osećaj pokreta koji generiše zvuk, što je koreografija, jer zapravo igrate i kada pevate.
Antrfile:
OTKUD ČOMSKI?
Vaš komad “Fractus V” biće izveden na 16. Beogradskom festivalu igre. Šta Noam Čomski radi u umetničkoj igri? - Prevodeći ideje Čomskog shvatio sam da je proučavanje svih dostupnih informacija jedini način da se pojedinac zaštiti od političke i društvene propagande. Svakodnevno smo bombardovani vestima koje utiču na naše razmišljanje.
Postoji intenzivna vežba da se odupremo da u rečeno verujemo. Osnovna teza Čomskog o “slobodi govora” protiv političkih pokušaja kontrole i manipulacije medijima slaže se sa mojom umetničkom potrebom da stvorim prostor koji stalno i iznova otkriva svoj identitet - kaže Šerkauji.
Autor: A.J.
|
|
Arhiva vesti
|
