|
|
|
MARINA ABRAMOVIĆ BEOGRADU 24. Jun 2018. godine
PolitikaOd jeseni 2019. u Muzeju Savremene umetnosti retrospektivna izložba „Čistač” slavne umetnice, koja je uzburkala mrtvo more slikarstva s kraja na kraj sveta
Posle sedam evropskih gradova najslavnija umetnica performansa sa ovih prostora vraća se rodnom gradu, gde će najesen 2019. u Muzeju savremene umetnosti na Ušću, biti otvorena njena retrospektivna izložba. Slovenci su je imali još pred dvadeset godina. Bilo je krajnje vreme da se Marina Abramović vrati svom gradu odakle je pošla u svet.
Dok su drugi slikali, Marina je pomerala granice umetnosti. Malo ko se tako poigrao misijom umetnosti. Uzburkala je more slikarstva, s kraja na kraj sveta.
Dok su njene kolege iskušavale boju, materijal, motiv ili perspektivu, u ateljeima i slikarskim kolonijama, ona je odložila kličicu i štafelaj, i u tu avanturu založila sve što je imala: telo i duh.
Ostavila je sve škole, pravce, teorije ili uzore i pošla svojim putem.
Atelje joj je bio galaksija, a slikarsko platno trgovi, ulice i muzeji širom sveta.
Umetnosti se dala od glave do pete i još malčice više.
Sebe, u umetničko delo pretvorila, potčinila publiku oslobodivši je uloge sive mase i nemog posmatrača.
Oslanjala se na zmije, tibetanske drevne mudrosti, uranjala u spiritualne tehnike i nadčulno, obilazila najudaljenije kutke zemljine kugle, čak i rudnike u Brazilu, živela četiri godine sa ljubavnikom u automobilu, iskusila pustinje i domoroce, prošetala Kineskim zidom...
Gde nije bila samo da bi upila energiju i predala je publici koja je za nju materijal kao što je stena za skulptora.
Ova alhemičarkaustoličilaje performans kao cenjeni žanr i posegnula za instalacijama kada ni najsmeliji duhovi nisu umeli da ga potčine.
Natprosečno darovita, uz to pobunjenik i maštar, Marina se izdvojila već prvim slikama početkom se-
damdesetih, posle završene likovne akademije u Beogradu, u klasi Stojana Ćelića.
Dok Olja Ivanjicki izvodi svoje hepeninge, ona ide dalje: smelo ustoličuje bodi art.
Zalog je njeno telo. Publiku je šokirala bodi artom „Ritam 5” izveden u Studentskom kulturnom centru u Beogradu. Kakav prizor za istoriju umetnosti: Marina seče nokte i kosu i baca ih u ogromnu petokraku!
Sve je ukazivalo da ona neće dugo izdržati u sredini koju je ocenjivala mediokritetskom.
I nije izdržala.
Spakovala je kofere i otišla u svet da ga otkrije.
A svet je otkrio nju.
Odrasla u stegama prosperitetnog socijalizma u kome je bestseler bio Marksov „Kapital”, u društvu koje je hrlilo napred gazeći pred sobom individualnost i dašak ličnog jer sve je tada bilo masovno i objektivno Marina se obrela na Zapadu ničim ometena.
Pred njom je bilo ogromno iskušenje: neograničena sloboda.
Neki su se u njoj zauvek izgubili.
Marina nije.
Privremeno se nastanila u Holandiji i sklopila umetnički brak sa Nemcem, Ulajom. Zajedno su plutali na nepreglednom okeanu umetnosti.
Jednom su se, goli, trčeći iz sve snage, sudarali.
Jednom su, leđima oslonjeni jedno na drugo, kose vezane za kosu, presedili sedamnaest sati.
Jednom su, jedno drugom udisali ugljen-monoksid iz ustiju dok im nije pozlilo.
U njujorškom Novom muzeju izvodili su svoje čuveno delo „Prelazak noćnog mora”, inspirisano iskustvom iz pustinje Gobi i Tar. Sedeli su nepomično sedam sati koliko je radno vreme muzeja svakog dana gledajući se preko dugačkog stola. Pokušali su da ne trepnu.
Uspostavili su „energetski dijalog” i prizivali treću prisutnost koju su nazivali „Ono”. Ta energija po njihovom verovanju se prenosi na gledaoce.
Marina i Ulaj, istraživali su svet bez granica i politike.
Kruna je bio projekat -Kineskizid pripreman osam godina.
Marina je krenula od Žutog mora, Ulaj s drugog kraja, iz pustinje. Pešačili su godinu dana jedno drugom u susret, svako svojom stranom Kineskog zida, u svetlećoj odeći. Snimao ih je satelit.
Sreli su se na pola puta i rastali. Kao umetnici i ljubavnici.
„Život je promenio koncept”, izjavila je tada Marina.
Nastavila je svojim putem sama. I napravila čuda.
Vrhunac je bio njen rad „Balkanski barok” na venecijanskom bijenalu 1997. koji joj je doneo Zlatnog lava.
Tom prilikom je izvela performans „Čišćenje kuće”, jedan iz serije onih radova kojima je oslobađala sebe, memoriju i emocije od balasta prošlosti, kako bi posle „čišćenja” postala otvorena za budućnost. Sedela je na gomili krvavih kostiju koje je strugala naočigled radoznale publike u Veneciji, dočaravajući im Balkan kao prostor snažnih i suprotstavljenih emocija.
Bilo je to pre dve decenije.
Kako vreme sporo prolazi.
Antrfile:
Autor: DRAGANA BUKUMIROVIĆ
|
|
Arhiva vesti
|
