Mlada albanska pop-zvezda iz Prištine Era Istrefi verovatno je postigla ono što je htela. Priča o njoj već je preplavila region i sada ova, do juče anonimna, pevačica može da bude sigurna da je izašla iz strogo lokalnih okvira.
Osamnaestogodišnja pevačica dospela je u fokus javnosti nakon što je snimila spot za pesmu "E dehun" u kome, oskudno odevena, u providnoj majici i kratkom šortsiću, igra u nedovršenom pravoslavnom hramu Hrista Spasa u Prištini. Osim nje u spotu se pojavljuje još nekoliko statista, koji polugoli skaču i pevaju među zidovima davno počete građevine koja nikad nije završena.
Nesreća što razgolićena klinka, koja mahnita u nedovršenom pravoslavnom hramu dok snima videospot, nije ono što najviše tišti getoizirane Srbe i ostale nealbance na Kosovu. Ovaj spot nije nešto što narušava dobre odnose između Srba i Albanaca na Kosovu, iz prostog razloga što ti odnosi ne postoje.
Provokacijom do publiciteta
Vest sa oštrim reakcijama Srpske pravoslavne crkve, koja je osudila najnovije skrnavljenje nedovršenog sabornog hrama, izazvala je veliku pažnju i verovatno drastično povećala internetski saobraćaj ka videospotu koji se ‘vrteo’ zahvaljujući radoznalosti čitalaca da vide taj “čin bogohuljenja gole albanske pevačice”.
YouTube statistika kaže da je spot pregledan blizu milion i po puta, a iako je video postavljen polovinom maja, najveći skok zabeležen je upravo posle dospevanja priče u srpske medije, a odatle i na regionalne portale.
Ni prvi, ni poslednji put da se pop-kultura nađe u klinču s religijom i seksualnošću te povredi osećanja vernika. Nismo li već imali priliku da zavirimo u brevijar neukusa gledajući gomilu spotova koji podsećaju na najavne špice filmova za odrasle, a u kojima se na razgolićenim poprsjima turbo-folkerki sjaje verski simboli?
Srbija faktički nema nikakvu moć na Kosovu, osim što se gradonačelnici srpskih opština s vremena na vreme konsultuju sa zvaničnicima u Beogradu.
Ali, u okolnostima koje vladaju na Kosovu i koje ovom, verujem dobro promišljenom, postupku dodaju i političku težinu na ovaj način se prska benzinom na vrelu i prilično izraženu etničku netrpeljivost. Nije isto kada aktivistkinje Femena obnažene u katedrali Notr Dam protestuju protiv Pape, Pusi Rajots u moskovskoj crkvi Hrista Spasitelja protiv Putina ili kada nekakav DJ Wilkinson snimi spot u kome se polugi par ljubi na oltaru katoličke crkve u Belfastu. Nije isto i nema iste posledice kao i spot mlade kosovske pop-zvezde, mada su i ova dva društveno angažovana performansa i pomenuti spot, takođe, dobili ogromnu pažnju javnosti i izazvale reakciju uvređenih vernika. U ovom slučaju to se posmatra i kao odnos etničke većine prema pravima manjina.
Ali, za nevolju, sporni videospot najmanji je problem koji Srbi danas imaju na Kosovu, koliko god to vređalo nečija verska osećanja.
Kada je gradnja hrama Hrista Spasa počela 1990. u Prištini je živelo 40.000, a danas jedva 50 Srba i teško da će se taj broj omasoviti. Gradnju ovog hrama počeo je tadašnji episkop raško-prizrenski Pavle, koji će kasnije postati patrijarh SPC-a, iz razloga što je grad imao samo jednu malenu grobljansku crkvu. Sada je ovaj nedovršeni hram, kako ga je zatekla ekipa KiM radija, pretvoren u zaklon za malu i veliku nuždu, a u njemu su i velike količine otpada i papira.
Hram Hrista Spasa u centru Prištine trn je u oku i zvaničnim strukturama u Prištini. Dardan Gaši, ministar za prostorno planiranje u vladi Hašima Tačija zagovarao je njegovo rušenje. Sam Tači je hram nazvao „užasnim delom“ i „Miloševićevim spomenikom“ čiji status “mora da se reši”.
‘Miloševićev spomenik’ je odličan izgovor da se ukloni sve što smeta, te su tako od 1999. godine na ovim prostorima albanski ekstremisti uništili 150 pravoslavnih svetinja, od kojih su mnogi vredni spomenici kulture iz srednjeg veka.
Nema izbora
Na nedavno završenim parlamentarnim izborima na Kosovu, Srbi su osvojili 10 mandata. Prvi put su dobili podršku Beograda za učestvovanje u kosovskim institucijama. Srbija faktički nema nikakvu moć na Kosovu, osim što se gradonačelnici srpskih opština s vremena na vreme konsultuju sa zvaničnicima u Beogradu, pre svega u cilju ispunjavanja uslova koje je EU, u okviru briselskih pregovora, zadala Srbiji. Od toga i zavisi evropski put Srbije.
Srbi se danas slobodnije kreću po Kosovu, ali su, ipak, najsigurniji u svojim getoima – enklavama.
Kako sada stvari stoje, Srbi će da uđu u vladu čiji će premijer najverovatnije da bude Ramuš Haradinaj, čovek kojeg je Haški tribunal oslobodio optužbi za ratne zločine, uglavnom zbog hroničnog nestajanja svedoka - ili su zastrašeni odustajali od svojih iskaza, ili su na neki volšeban način napuštali ovozemaljski svet. Srbi su sada u vladi i sa još aktuelnim, ali po svemu sudeći, odlazećim premijerom Hašimom Tačijem, koga je izvestilac Saveta Evrope Dik Marti u svom izveštaju optužio za najsvirepije zločine.
Sarađuju jer nemaju mnogo izbora. Na taj način pokušavaju da se izbore za bolji položaj, mada su se ti dometi dosad uglavnom završavali na poboljšanju sopstvenog standarda srpskih funkcionera i njihovih najbližih saradnika. Malo je dobra od toga video običan svet.
Uprkos tome što su čak i Srbi sa severa Kosova nedavno glasali, a dosad nisu izlazili na izbore koje organizuje Priština, nivo poverenja između Srba i Albanaca, odnosno kosovskih institucija i dalje je nizak.
Barikada mira
Nedavno su vlasti severne Kosovske Mitrovice sa mosta koji ne spaja, već deli grad na južni (albanski) i severni (srpski) deo, sklonile barikadu i ubrzo je zamenile novom, ali u lepšem obliku i sa pomirljivim imenom. Na most je postavljen “Park mira”, a umesto šljunka i betona sada saobraćaj sprečavaju tuje i ostalo ukrasno rastinje u betonskim žardinjerama. Barikada ima više simboličku nego ulogu zaštite stanovništva, jer na Ibru, u ovom gradu, postoje još tri mosta kojim se normalno kreće.
Ipak, nije trebalo mnogo da Albanci iz južnog dela dođu do mosta i počnu protest zbog postavljanja parka koji se izvrgnuo u nasilne demonstracije u kojima je povređeno 19 ljudi, a zapaljena četiri vozila.
Sa druge strane mosta trajale su Vidovdanske svečanosti, ali ne može se reći da uzavrela atmosfera nije unosila nemir, ako ni zbog čega drugog onda zbog jakih asocijacija na pogrom od 17. marta 2004. godine kada je ubijeno 19, a povređeno 900 ljudi; zapaljeno je blizu 800 srpskih, romskih i aškalijskih domova, proterano 4.000 ljudi, srušeno i oskrnavljeno 39 srpskih crkva i manastira.
Žrtve koje su ubijane po dolasku međunarodnih snaga na Kosovo kao da su najjeftinije. Niko nije kažnjen zbog ubistava srpske dece u Goraždevcu, žetelaca u Starom Grackom ili za zločin kod Livadica.
Praktično do juče su redovni bili albanski napadi na nealbanske povratnike. Srbi se danas slobodnije kreću po Kosovu, ali su, ipak, najsigurniji u svojim getoima – enklavama. Zato danas na celom Kosovu živi blizu 100.000 Srba, a do 1999. bilo ih je blizu 320.000.
Naravno da istorija ne počinje sa 1999. godinom i da Albanci pamte akcije srpske vojske i policije, ali to ne sme da bude opravdanje. Ne može se tolerantno, multietničko društvo graditi na ruševinama bogomolja, domova i grobalja.
Budimo iskreni. Daleko je Balkan od razumevanja za različitosti. Daleko je Kosovo od etnički tolerantnog društva.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera
Piše: Ratko Femić
